Valjevci, jel ova?
Исповест краљице Леоноре
— ЕНГЛЕСКА НАРОДНА БАЛАДА — Седам дана у пучини јада Болна ложи Леонора млада; Умрла би — но да грехе зблажи, Два монаха из Француске тражи.
Краљ дозивље своју свиту сјајну. „Чујте — вели — чудновату тајну: Нека сумња ђаволски ме дражи, Што туђинце Леонора тражи.
То је чудно; па већ кад је тако, Њену тајну напипаћу лако: Као монах у двор ћу се дићи — И граф-маршал уза ме ће ићи".
И с ужаса, што је душу сламô, Граф-маршал се узневери само; Така мисô, кад се слабо нада, Беше доста, да му кураж свлада! И непокој да би како скрио, Главу диже, па прошапта ти'о: „То је красно, преко мере красно! Но, чујте ме, док још није касно: Мене плаши њена света тајна, Јако плаши, круно моја сјајна! Зато чујте и у напред знајте, Реч вам иштем, заклетву ми дајте: Да не може омрзнути мене Света тајна исповести њене; Јер у свету збивају се чуда, Кô у мору сплетака и Јуда".
„Граф-маршале, не стрепите јако, Реч вам дајем — и остаје тако. Ма шта рекла, погинути пре ћу, Тврду веру погазити нећу!"
И кад вече полагано дође, Краљ с маршалом Леонори пође; И њихово увијаше тело Калуђерско побожно одело. И к'постељи, у засенку бледом, Леонори приступише редом. И рекоше, да су оци седи, Тешиоци у болу и беди.
„О, ако сте из Француске збиља, Ја се топим од среће и миља; Ал' ако је Енглеска вас дала, Онда ид'те — ја вас нисам звала!"
„Не, госпођо! Преко сињег мора, Од Француске до овога двора, Ми божански мољасмо пастира, Твојој души да пошаље мира!"
„Онда чујте, и молите Бога. Грех је први: поред мужа свога, Ком сам клетву пред олтаром дала, Љубила сам и графа-маршала."
„Грех је велик!" краљ ће рећи на то. „Бог нек'пошље опроштаја за то!" „Амин!" маршал полагано збори, А чело му у пламену гори.
„Грех је други, што ми образ каља, Спремала сам да отрујем краља; Но несрећом срећни су што греше, Те план овај осујећен беше".
„Грех је велик!" краљ ће рећи на'то. „Бог нек' пошље опроштаја за то!" „Амин!" маршал полагано збори, А лице му у пламену гори.
„Трећи грех је, што ми душу пали, Тај смо отров Розамунди дали У Вудстоку, кад је с нама била, Мирно чедо, Розамунда мила".
„Грех је велик!" краљ ће рећи на то. „Бог нек' пошље опроштаја за то!" „Амин!" маршал муцајући збори, А све тело у огњу му гори.
„Свети оци, погледајте само, На дворишту играју се тамо Два дерана као јагњад мала: Онај лепи — то је син маршала. Онај други — то је сабласт права. Шта је котô? Већа му је глава! Па тек уши — управ' према глави; Једном речи: магарац је прави!
И то чудо, и наказу таку, У законом родила сам браку — То је пород у часима брзим, Ја га мрзим, као жабу мрзим!" „Ја га волим!" краљ, који је ћут'ô, Сад се трже и повика љуто. И краљица, кад осети јаде, Занесе се, издахну — и паде. И краљ упре поглед у маршала, Кад је љуба умирући пала. „Граф-маршале", још му вели зао, „Благо вама, што сам клетву дао!"
''Na internetu možeš biti bilo ko. Žalosno je što većina biraju da budu idioti.'' ''Kad naidjem na neku prepreku u životu, preskočim je. Pa se vratim i preskočim je još jednom. U inat.''
|