|
Kosarkaske legende Srbije
| |
 381
poruka na forumu
| |
 24
| |
 281
|
|
|
post # 1 | 09.06.2011 , 1:15 PM
|
Дражен Петровић (Шибеник, 22. октобар 1964 – Денкендорф, 7. јун 1993) је био југословенски и хрватски кошаркаш, један од најбољих европских кошаркаша свих времена. Његов старији брат је бивши југословенски и хрватски кошаркаш и тренер Александар Петровић. Петровић је каријеру започео у Шибенци, наставио у Цибони и Реал Мадриду, са којима је имао највише успеха. Каријеру ја касније наставио у NBA клубовима Портланд трејл блејзерси и Њу Џерзи Нетси.
Са репрезентацијом Југославије освојио је бронзану и сребрну медаљу на Олимпијским играма 1984. и 1988, а са Хрватском сребрну медаљу 1992. 1985. године године примио је златну значку Спорта, награду за најбољег спортисту у Југославији. Погинуо је у саобраћајној несрећи у Немачкој 7. јуна 1993. Сматра се важним делом претходнице која је довела до великог утицаја европских кошаркаша у NBA. Године 2008. УЛЕБ га је изабрао међу 50 људи који су најзаслужнији за развој кошарке у Европи.
Дражен Петровић је рођен у Шибенику у породици Јована и Бисерке Петровић. Њихово прво дете, Александар, ће бити први који ће кренути кошаркашким стопама, а Дражен ће га пратити. Са 13 година Дражен је почео да игра у млађим селекцијама у локалном КК Шибенка; са 15 година је ушао у први тим, одмах пошто је Шибенка изборила место у првој лиги.
Са Петровићем као звездом тима, Шибенка је два пута стигла до финала Купа Радивоја Кораћа 1982. и 1983. и оба пута изгубила од ЦСП Лиможа. 1983. Дражен је погодио два слободна бацања за победу Шибенке над Босном у финалу плеј-офа, али је сутрадан титула одузета Шибенци због наводних нерегуларности у суђењу од стране Кошаркашког савеза Југославије и, након одбијања Шибенке да одигра мајсторицу у Спенсу, додељена је Босни.
Петровић је играо за југословенску репрезентацију на Балканским првенствима и освојио је бронзу и злато са јуниорским тимом и сребро са првим тимом. 1982. је такође донео сребро са Европског првенства за јуниоре у Грчкој.
Цибона:
Након одслужења војног рока, Петровић је пратио братовљеве стопе и прешао у Цибону. Дражен је са Цибоном прве године освојио првенство и куп Југославије и титулу победника Купа европских шампиона победом против Реал Мадрида 87:78 којој је Петровић допринео са 39 поена. Друга титула је дошла следеће године, а Петровић је постигао 22 поона у победи над Жалгирисом, за који је онда играо Арвидас Сабонис. Исте године је освојен и домаћи куп, а Петровић је постигао 46 поена против старог ривала Босне. Петровић је свој трећи европски трофеј освојио 1987. победом у гиналу Купу победника купова против Скаволинија, чију је мрежу напунио са 28 поена.
Са југословенском репрезентацијом Петровић је освојио бронзу на Олимпијским играма 1984. у Лос Анђелесу. Треће место је освојио и на Светском првенству 1986. након трилера у последњем минуту полуфиналне утакмице против Совјетског Савеза. Са Европског првенства 1987. у Грчкој Петровић се опет вратио са бронзом, пошто је Југославија изгубила у полуфиналу од домаћина и освајача златне медаље Грчке. На Универзијади која је одржана у Загребу 1987, Петровић је са југословенским тимом освојио злато. На Олимпијским играма 1988. у Сеулу, Петровић је освојио сребрну медаљу, пошто је Југославија још једном поражена од Совјетског Савеза.
Петровић просечан учинак током четири године у Цибони је 37,7 у шампионату Југославије и 33,8 у европским такмичењима, а лични рекорди су редом 112 (против Олимпије) и 62 поена. Његов учинак у једној утакмици је често показивао 40, 50 и 60 поена; у утакмици Купа европксих шампиона против Лиможа, Петровић је постигао 9 тројки, укључујући седам у низу током првог полувремена, за укупних 45 поена и 25 асистенција. Петровић је сам признао да су му потребни нови изазови, које Цибона и југословенска лига нису могли више да пруже. Са друге стране Атлантика, Портланд Трејлблејзерси су већ одабрали Петровића у трећем кругу драфта 1986. Међутим, он је одлучио да одложи одлазак у САД и 1988. је потписао за Реал Мадрид, за оно време велику суму од 4 милиона долара.
Реал Мадрид:
У сезони 1988-1989. Петровић је носио дрес шпанског краљевског клуба. Иако им је титула у првенству за мало измакла, пошто су изгубили од Барселоне у петој одлучујућој утакмици, Петровић је помогао Реалу да освоји национални куп победом над њиховим каталонским ривалима. Петровић је такође предводио клуб у победи над Снајдером у финалу Купа победника купова изједначивши свој рекорд у европским такмичењима (62 поена). Његова прва сезона у ACB лиги је такође била и последња, али он још увек држи рекорд ACB лиге у броју постигнутих поена (42) и тројки (8) у финалној серији.
Одличној сезони у клупским такмичењима Петровић је додао и златну медаљу са Европског првенства 1989. у Загребу на којем је млади југословенски тим рушио све редом и врло лагано савладао Грчку у финалној утакмици. Петровић је био други стрелац првенства и најкориснији играч.
Мотивисан изазовом и притиском Портланд Трејлблејзерса, који су га драфтовали као 60. пика 1986, Петровић је коначно одлучио да покуша и да се докаже у NBA. Ненадано је напустио Шпанију на крају сезоне, откупивши свој уговор са Реалом и придружио се Блејзерсима за сезону 1989-1990.
Портланд:
У многим својим изјавама пре доласка у Портланд, Петровић је навео недостатак минутаже као једину могућу препреку да успе у NBA , у својој првој сезони са Блејзерсима, те бриге су се реализовале. У уиграној старној постави Портланда у којој су били Клајд Дрекслер и Тери Портер, најбољи европски играч је био принуђен да игра просечно 12 минута по утакмици, што му је омогућило да постиже 7,4 поена по утакмици. Почетак сезоне 1990-1991 је довео Петровићево незадовољство до врхунца, пошто је његова минутажа пала на 7,4 поена по утакмици. На његов захтев, после 38 утакмица у сезони (од којих у 20 није ни играо), у размени три тима је прешао у Њу Џерзи Нетсе.
Њу Џерзи:
23. јануара 1991, Петровић је постао члан Њу Џерзи Нетса. Сада је био део тима у ком су били Кени Андерсон и Дерик Колеман, двојица играча која су највише обећавала у лиги, али такође тим који није стигао до плеј-оф од сезоне 1985-1986. Одлучан да му се не понови епизода са Портландом, Петровић је одмах одговорио на повећану минутажу (20,5 минута по утакмици), постижући просечно 12,6 поена у 43 утакмице за Нетсе. Прва комплетна сезоне са Нетсима је била заиста очаравајућа: није пропустио ниједну утакмицу, постизао је просечно 20,6 поена за 39,9 минута на паркету и био је први међу бековима по успешности шута из игре (51%), доказао се као вођа тима и проглашен је за најкориснијег тимског играча. Још важније, његови успеси су се пренели на успех тима, пошто су Нетси забележили 14 победа више него претходне сезоне и стигли су до плеј-офа. Следеће сезоне 1992-1993 Петровић је побољшао свој просечни учинак (22,3) и поновио је одличан проценат шута за три поена од прошле сезоне (45%), а опет је био најбољи међу бековима по успешности шута из игре (52%). Амерички медији су га изабрали у трећу NBA поставу за ту сезону. Међутим, неуспех да се избори позив за Ол-Стар утакмицу 1993. је дошао као велико разочарење за Петровића; он је био једини међу првих 15 стрелаца те сезоне који нису добили позивницу.
Олимпијске игре 1992. у Барселони су прве игре на којима је учествовала независна Хрватска, а Петровић је био вођа хрватске репрезентације на олимпијском турниру. Изгубивши само од америчког Тима снова у утакмицама у групи, хрватска репрезентација је стигла до финала преко слободних бацања против преправљеног совјетског тима. На крају, NBA звезде су се показале прејаке за Хрватску и послале Петровића и његове саиграче кући са сребрним медаљама.
Смрт и постхумна слава:
У лето 1993, након најбоље сезоне у NBA и елиминације Нетса у првој рунди плеј-офа од Кливленд Кавалирса, Петровић је отпутовао за Пољску, где је хрватска репрезентација играле квалификације за Европско првенство 1993. Размишљао је о одласку из Нетса, разочаран тензијом између себе и, према његовим веровању, љубоморних саиграча, као и због чињенице да Нетси још нису продужили уговор. Америчким новинарима је изјавио да га је недостатак признања у лиги натерао да потпуно напусти NBA и да игра за клуб у Грчкој. Касније се причало да се сложио са условима које је понудио Панатинаикос, пошто је наводно власник клуба Павлос Јанакопулос понудио бланко чек. Из приватних разлога, Петровић је одлучио да се не врати у Хрватску из Пољске са саиграчима, већ приватним возилом.
Дражен Петровић је погинуо као сувозач у саобраћајној несрећи на Аутопуту 9 код Денкендорфа, близу Инголштада, Немачка, приближно у 17:20 7. јуна 1993, четири и по месеца пре свог 29. рођендана.
Према извештају инголштадске полиције, то послеподне је један камион пробио централну ограду; возач је покушавао да избегне судар са приватним возилом у својој траци и изгубио је контролу над камионом, који је пробио центалну ограду и ту се зауставио, само да би блокирао све три траке у смеру Минхена. Неколико секунди касније Фолксваген голф који је превозио заспалог Петровића на сувозачевом седишту се сударио са камионом и убио само њега, а његовог возача Клару Шаланци, немачку манекенку која је била у вези са Петровићем, и путника на задњем седишту, турску кошаркашицу, је тешко повредио.Утврђено је да је видљивост на путу била врло лоша и да Петровић није био везан појасом.
Гроб Дражена Петровића у Мирогоју је одмах постао светилиште за његове земљаке. Цибониној дворани је промењено име у Дворана Дражена Петровића 4. октобра 1993, а град Загреб има трг који носи његово име. Од 1994. најкориснији играчи Мекдоналдсовог првенста добијају Трофеј Дражена Петровића. 29. априла 1995. је подигнута статуа испред Олимпијског музеја у Лозани која слави Петровићев значај свету спорта, што га је учинило другим спортистом који је примио ову почаст. Петровић је 2002. уведен у Кошаркашку кућу славних. Након што је 9. јула 2001. поразио Патрика Рафтера на Вимблдону, хрватски тенисер Горан Иванишевић је посветио своју победу свом покојном другу и носио је дрес Њу Џерзија који је припадао Петровићу испред 100.000 људи који су славили у Сплиту његову победу. На 13. годишњицу Петровићеве смрти, 2006. је у Загребу отворен Меморијални центар Дражен Петровић посвећен Петровићевој личности и достигнућима, са 10 тематских галерија са мултимедијалним садржајем који приказују целу његову каријеру. Децембра исте године, у Загребу је откривен споменик висок четири метра, посвећен Дражену, рад академског вајара Кузме Ковачића.
SrB-IjA-KiNg*
|
|
| |
381
poruka na forumu
| | |
24
| |
281
|
|
|
post # 2 | 10.06.2011 , 0:31 AM
|
Дејан Бодирога (рођен 2. марта 1973. у Зрењанину) је српски кошаркаш. Многи љубитељи кошарке га сматрају најбољим играчем који никада није играо у NBA лиги. Са репрезентацијом Југославије Бодирога је освојио сребро на Олимпијским играма 1996., два Светска првенства и 3 Европска првенства. Два пута је био добитник златне значке Спорта, награде за најбољег спортисту у Југолсавији. Дејан Бодирога је познат је због лидерства, кошаркашке интелигенције и способности да игра на свим позицијама.
Ране године:
Дејан Бодирога је рођен 2. марта 1973. у породици Васе и Милке Бодироге. У почетку је тренирао фудбал, а кошарком је почео да се бави са 13 година у кошаркашком клубу Машинац (Серво Михаљ) под надзором тренера Радета Првулова. У први тим Машинца га је са 15 година увео Миодраг Николић, бивши кошаркаш ОКК Београда и југословенски репрезентативац.
Задар:
Бодирогина професионална каријера је започела када га је, са 17 година, приметио Крешимир Ћосић на кампу у Пули. Ћосић је убедио Бодирогину породицу да дозволе њиховом сину да 1989. пређе у КК Задар. За Задар није могао да игра прве сезоне због нерешеног статуса са Војводином, са којом је наводно потписао уговор. У Задру је тренирао два пута дневно под палицом Јосипа Грдовића, тренера јуниорског тима. Режим тренинга се састојао од јутарњег трочасовног (од 7 до 10) и четворочасовног вечерњег тренинга (од 8 увече до поноћи). У то време се први пут појавио у млађим селекцијама Југославије. Био је најмлађи играч јуниорске репрезентације која је освојила пето место на Европском првенству у Хронингену, у Холандији. Овде је због година мало играо, али је Светском јуниорском првенству 1991. у Едмонтону био најкориснији играч првенства. Југославија је у утакмици за треће место поражена од Аргентине. 4. јула исте године је дебитовао у поразу сениорске репрезентације од Шпаније на Медитеранским играма у Атини.
Трст:
Бодирога није могао да игра у почетку за Стефанел, јер су места за странце попунили Лери Мидлтон и Силвестер Греј. Спортски лист Газета дело спорт га је крајем 1992. сврстао на 15. место листе најбољих играча Европе, заједно са Словенцем Јуријем Здовцем.
Већ у својој првој професионалној сезони имао је просек од 21,2 поена. Прву бриљантну партију одиграо је 10. јануара 1993. када је у мечу против Бенетона 93:77 постигао 32 поена. 1. марта 1993. Стефанел је у Трсту савладао екипу Панасоника са 90:89, а он је постигао 51 поен. Бодирога је предводио Трст до плеј-офа из ког их је избацио Канту.
Дејан Бодирога је имао још једну одличну сезону у Трсту, а овог пута је Трст стигао до полуфинала у ком их је са 3-0 савладао Скаволини из Пезара предвођен Карлтоном Мајерсом. Крајем 1993, на Божићном турниру у Мадриду, проглашен је за најбољег играча, а Стефанел је заузео треће место. Реалу је дао 31 поен, репрезентацији Бразила и Естудијантесу по 21. Трст је стигао и до финала Купа Радивоја Кораћа у коме је поражен од солунског ПАОК-а у коме су играли Зоран Савић, Волтер Бери и Бане Прелевић. Са овим се завршава Бодирогина каријера у граду Трст, пошто је екипа изгубила подршку Стефанела, који је постао спонзор Олимпије, због чега су тренер Тањевић и већина играча Трста (Грегор Фућка, Алесандро Де Пол, Фернандо Ђентиле) прешли у Милано.
Олимпија Милано:
Сезона 1994/1995 је ишла добро по Бодирогу. Олимпија је у европским такмичењима стигла до финала Купа Радивоја Кораћа, у ком их је савладала берлинска Алба Светислава Пешића, који ће играти велику улогу у каснијој Бодирогиној каријери. У првенству Италије тим је стигао до полуфинала, у ком су поражени 3-2 од каснијег шампиона Баклера, за који је тада играо Предраг Даниловић.
У лето 1995. Бодирога са репрезентацијом осваја Европско првенство у кошарци 1995. у Атини у једном од најузбудљивијих финала у историји европских првенстава против Литваније, за коју су играли Шарунас Марчуљонис, Арвидас Сабонис и Римас Куртинаитис. Истог лета Бодирогу су на драфту одабрали Сакраменто Кингси као 51. пика у другој рунди.
Следеће сезоне Олимпија је освојила Куп Италије, али је опет пут поражена у финалу Купа Радивоја Кораћа од турског Ефес Пилсена. У првенству Италије Бодирога је постизао просечно 23,3 поена на 32 утакмице и довео тим до плеј-офа. У полуфиналу су се реванширали Баклеру 3-1, а у финалу је поражен Тимсистем Саше Ђорђевића, Карлтона Мајерса и Алесандра Фрозинија.
На Олимпијским играма 1996. у Атланти Бодирога је освојио сребрну медаљу након што је Југославија 30 минута мучила Тим снова за који су играли Шакил О'Нил, Чарлс Баркли, Скоти Пипен, Хаким Олајџуон, Дејвид Робинсон и други.
Реал Мадрид:
Бодирога је у лето 1996. прешао у мадридски Реал који је тада тренирао Жељко Обрадовић за милион долара по сезони. Са Реалом је стигао до финала плеј-офа, али је Реал изгубио у петој утакмици од свог вечитог ривала Барселоне, за који су играли Ђорђевић и Артурас Карнишовас. Реал је морао да се задовољи освајањем европског Купа победника купова.
Са репрезентацијом Бодирога је одбранио злато на Европском првенству 1997. у Барселони.
Следеће сезоне Реал је напустио Жељко Обрадовић и прешао у Бенетон. Плеј-оф се за Бодирогу завршио једну рунду раније пошто је Реал у полуфиналу испао од ТДК Манресе. Дејан Бодирога је проглашен за најкориснијег играча лиге у сезони 1997/1998.
На Светском првенству 1998. у Атини. Бодирога је освојио златну медаљу. У полуфиналној утакмици против Грчке Бодирога је играо под инјекцијама и постигао је 30 поена. У финалу је поражена Русија 64:62, Бодирога је проглашен за најкориснијег играча првенства, а крајем године за најбољег спортисту Југославије и најбољег кошаркаша Европе за 1998.
Панатинаикос:
У лето исте године Бодирога је потписао за грчки Панатинаикос, који је те сезоне освојио национално првенство након 14 година чекања, а председник тима Павлос Јанакопулос је стварао тим који би био способан да освоји Евролига. Бодирога је био последњи део слагалице која је већ укључивала Дина Рађу, Фрагискоса Алвертиса и тренера Слободана Суботића. Панатинаикос је успео да одбрани првенство, али није успео да освоји Евролигу, али је Дејан Бодирога проглашен за најбољег играча грчког првенства.
На Европском првенству у кошарци 1999. у Француској, Југославија је освојила бронзану медаљу, изгубивши у полуфиналу од Италије 71:62. Бодирога је због повреда неколико играча играо плејмејкера велики део првенства.
Следеће сезоне Панатинаикос, појачан новим тренером Жељком Обрадовићем и Жељком Ребрачом је освојио првенство Грчке и Евролигу, савладавши у финалу израелски Макаби Тел Авив, док је Бодирога поново узео титулу најбољег играча грчког првенства.
На Олимпијским играма 2000. у Сиднеју је изостао успех, пошто је Југославија заузела шесто место.
У јуну 2001. освојио је трећу узастопну титулу првака Грчке. У сезони 2000/01 био је и најпрецизнији играч првенства Грчке за два поена (64,2 %).
Уочи Европског првенства 2001. у Истамбулу Дејан Бодирога је изабран за капитена репрезентације Југославије. На овом првенству је одиграо свој 100. меч за национални тим против Естоније (86:73). Репрезентација предвођена селектором Светиславом Пешићем је поново постала првак Европе, савладавши у финалу домаћина Турску са 78:69.
Следеће сезоне Панатинаикос је поново освојио Евролигу.
Највећи успех у Бодирогиној каријери је златна медаља на Светског првенства 2002. у Индијанаполису. У финалу је Аргентина водила са 74:66, два минута и 17 секунди пре краја, а Бодирога је сам донео продужетак, постигавши свих девет поена за Југославију последња два минута.
Те године добио је три признања за најкориснијег играча: за финале Светског првенства, за ТОП 16 Евролиге, за финални турнир Евролиге. Као најбољи играч света мимо NBA прешао је тог лета у Барселону.
Барселона:
Већ у првој сезони у Барселони, опет под палицом Светислава Пешића, је освојио троструки трофеј: првенство и куп Шпаније, као и титула првака Европе на фајнал-фору у Барселони. У року од три месеца понео је два трофеја за најкориснијег играча: на финалним турнирима Купа Краља и Евролиге.
13. јула 2003. се оженио Иваном Медић. Бодирога није играо за репрезентацију те године на Европском првенству 2003. у Шведској, која је те године била шеста. Лето 2003. је било прво лето од 1995. да Бодирога није био у репрезентацији.
Барселона је 2004. одбранила титулу првака Шпаније, али не и Европе. Дејан је проглашен за најбољег играча шпанске лиге и уврштен је у идеалну петорку Евролиге.
Исте године је са репрезентацијом доживео свој највећи неуспех - 11. место на Олимпијским играма 2004. у Атини.
Лотоматика:
У лето 2005. Бодирога се вратио у Италију, овај пут у Лотоматику, опет код Светислава Пешића. На Европском првенству 2005. у Србији и Црној Гори, Бодирога се опростио од репрезентације, након пораза 74:71 од Француске у четвртфиналу.
Лотоматика је те сезоне испала у осмини финала УЛЕБ купа, тесно изгубила у финалу Купа Италије од Наполија и завршила на шестом месту у првенству Италије. Бодирога је регуларни део сезоне завршио са просеком од 15,7 поена по утакмици.
У првом колу плеј-офу Лотоматика се суочила са фаворизованом Сијеном. Након пораза у првој утакмици, Виртус је победио у следеће три утакмице, а Бодирога је на свакој утакмици постизао највише поена за свој тим.
Након пораза у полуфиналу првенства Италије од Монтепаскија, Бодирога је окончао каријеру и прихватио је понуду Лотоматике да буде спортски директор у следеће три године.
Poruku je menjao/la srbija_king - Petak, 10.06.2011, 0:49 AM
SrB-IjA-KiNg*
|
|
| |
|
|
post # 3 | 10.06.2011 , 1:51 PM
|
Владе Дивац (3. фебруар 1968, Пријепоље, Србија, Југославија) је прослављени бивши југословенски и српски кошаркаш. Од 2009. године је председник Олимпијског комитета Србије.
Дивац је играо на позицији центра у Слоги, Партизану, Лејкерсима, Хорнетсима, Црвеној звезди (у Евролиги) и Кингсима. Био је један од првих Европљана који је заиграо у НБА. Са кошаркашком репрезентацијом Југославије освојио је два светска првенства, три европска првенства и две сребрне медаље на Олимпијским играма. За национални тим Југославије је одиграо 145 утакмица и постигао 1345 поена.
Иако активан играч, Дивац је био на положају председника Партизана у периоду од 2000. до 2004. Након завршетка играчке каријере постао је скаут Лос Анђелес Лејкерса и спортски директор кошаркашке секције Реал Мадрида. Године 2008. УЛЕБ га је сврстао међу 50 људи који су најзаслужнији за развој кошарке у Европи.[1]
Дивац се бави и хуманитарним радом. Са Жарком Паспаљем, Александром Ђорђевићем, Предрагом Даниловићем, Зораном Савићем, Дејаном Бодирогом и Жељком Ребрачом основао је хуманитарну организацију Група 7. Дивац је због свог хуманитарног рада постао амбасадор добре воље Уједињених нација.
Пре него што се бавио кошарком Дивац је тренирао фудбал и био је голман у месном клубу. Међутим, фудбалску каријеру је прекинуо је након што је на једном тренингу био неодлучан да се баци у блато како не би испрљао нове рукавице. Његов тим је изгубио, а изнервирани тренер му је рекао да потражи неки други спорт.[2]
Дивац је тренирао кошарку у родном Пријепољу у клубу КК Елан код тренера Милована Богојевића. Његова професионална каријера у Југославији почела је када је заиграо за Слогу из Краљева и одмах скренуо пажњу на себе тако што је у утакмици са Црвеном звездом постигао 27 поена.[3] У лето 1986. Дивац је био највећа звезда прелазне сезоне, након што је потписао за КК Партизан за 14.000 немачких марака.[3]
Дебитовао је за репрезентацију Југославије у квалификацијама за Светско првенству у Шпанији 1986. године. Прву утакмицу за плаве у сениорској репрезентацији одиграо је у Ден Хелдеру против Холандије, где је постигао четири прва поена.
Исте године је, са 18 година, дебитовао за сениорску репрезентацију Југославије на квалификацијама за Светском првенству 1986. у Мадриду, на позив селектора Крешимира Ћосића. У дебитантској утакмици за сениоре против Холандије је постигао 4 поена. Недељу дана касније у мечу против Мађарске дао је 27 поена. Међутим, одличан дебитантски учинак на Светском првенству је у сенку бацио догађај у полуфиналу против Совјетског Савеза: један минут пре краја утакмице, Југославија је водила са убедљивих 9 поена разлике, али су Совјети са три шута за три поена изједначили: један шут је био након Дивчеве изгубљене лопте на средини терена након непотребног дриблинга. У продужетку су Совјети лако савладали шокиране Југословене, који су на крају освојили бронзану медаљу. Дивац је због изгубљене лопте заплакао, а Дражен Далипагић га је тешио речима: „Мали, нема везе, следећи пут су твоји.“ Ова сцена је касније била инспирација за рекламу за Атлас пиво у којој су учествовали Далипагић и Дивац.[4]
Следеће године Дивац је био део тима који је освојио бронзану медаљу на Европском првенству 1987. у Грчкој, златну медаљу на Летњој универзијади 1987. у Загребу и на крају злато на Светском јуниорском првенству у Бормију. Овај догађај је био одскочна даска за младу генерацију југословенских кошаркаша, уз звезде попут Александра Ђорђевића, Дина Рађе и Тонија Кукоча. Пре распада Југославије, ова генерација је донела Југославији сребро на Олимпијским играма 1988. у Сеулу, злато на Европском првенству у кошарци 1989. у Загребу, злато на Светском првенству у кошарци 1990. у Буенос Ајресу и злато на Европском првенству 1991. у Риму.
Партизан је 1987. године уз Дивца, Ђорђевића, Паспаља, Обрадовића, Грбовића, Савовића и, на месту тренера, Душка Вујошевића, имао сјајан тим који је освојио првенство Југославије, али није успео да освоји Куп европских шампиона, следеће сезоне, пошто је изгубио од Макабија у полуфиналу фајнал-фора у Генту. Југопластика је са Кукочем, Рађом и Савићем била јачи тим следеће три године и освојила је три првенства Југославије и три Купа европских шампиона. Партизан и Дивац су 1989. освојили Куп Радивоја Кораћа.
Дивац је имао необичан стил за центра у ондашње време; упркос својој висини, поседовао је добру покретљивост, добро је водио лопту и имао је добар шут са дистанце. Понекад је деловао као плејмејкер. Дивац је такође волео да изводи шаљиве потезе на терену: на Европском првенству 1989, подигао је саиграча Зорана Радовића да би он могао да закуца. У само 4 професионалне сезоне у Европи, Дивац је уз Арвидаса Сабониса постао један од најбољих европских центара.
Главни успеси у каријери
Репрезентација:
* Сребрне медаље на Олимпијским играма 1988. и 1996.
* Златне медаље на Светским првенствима 1990. и 2002.
* Златне медаље на Европским првенствима 1989, 1991 и 1995. и бронзане на Европским првенствима 1987. и 1999.
* Златна медаља на Европском првенству за кадете у Русији и Бугарској 1985.
* Златна медаља на Европском јуниорском привенству у Аустрији, 1986.
* Златна медаља на Светском јуниорском првенству у Бормију, Италија,1987,
Клубови:
* Првак СФРЈ 1987.
* Куп Југославије 1989.
* Куп Радивоја Кораћа 1989.
НБА:
* Изабран за први тим НБА лиге на Ол-стар утакмици 2001.
* Рангиран као 2. у историји Кингса по броју постигнутих погодака (14,3 ппу), броју скокова (10,0 спу-или 10. место у НБА), асистенција (4,3 апу) и блокада (1,2 бпу) у 1998-99
* Рангиран као 4. у историји Лејкерса са 830 блокираних шутева.
* Учествовао са Лос Анђелес Лејкерсима у финалу НБА 1991. године против Чикаго Булса и имао просечних 12,9 поена, 7,7 скокова и 2,4 асистенције по утакмици у укупно 63 одигране НБА плејоф утакмице.
* Изабран за први тим новајлија на Ол-стар утакмици 1990. након просечних 8,5 поена и 6,2 скокова по утакмици постигнутих у Лејкерсима.
* Придружио се Кариму Абдул Џабару и Хакиму Олајџуону у Дворани великана НБА лиге као један од тројице играча који су једини у НБА историји постигли више од 13000 погодака, 9000 скокова, 3000 асистенција и 1500 блокада.
Poruku je menjao/la Lakki96 - Petak, 10.06.2011, 1:53 PM
Stiffmaister!
|
|
| |
381
poruka na forumu
| | |
24
| |
281
|
|
|
post # 4 | 10.06.2011 , 7:05 PM
|
Aleksandar Đorđević Saša (Beograd, 26. avgust 1967) je bivši jugoslovenski i srpski košarkaš. U svojoj karijeri igrao je za Partizan, Olimpiju Milano, Fortitudo, Portland Trejlblejzerse, Barselonu, Real Madrid i Skavolini. Osvojio je 2 prvenstva Jugoslavije (1987. i 1992), 2 kupa Jugoslavije (1989. i 1992), 3 prvenstva Španije (1997, 1999 i 2000), 3 Kupa Radivoja Koraća (1989, 1993. i 1999) i Kup evropskih šampiona 1992.
Odigrao je 108 utakmica u dresu reprezentacije Jugoslavije, sa kojom je osvojio srebrnu medalju na Olimpijskim igrama 1996, zlato sa Svetskog prvenstva 1998, zlata s Evropskih prvenstava 1991, 1995. i 1997, kao i bronzu 1987. godine.
Đorđević se pamti po svojim trojkama u poslednjoj sekundi u finalu Kupa evropskih šampiona 1992. (za Partizan) i na utakmici protiv Hrvatske (za reprezentaciju Jugoslavije) na Evropskom prvenstvu 1997. 1995. godine primio je zlatnu značku Sporta, nagradu za najboljeg sportistu u Jugolsaviji, a Jugoslovenski olimpijski komitet mu je dodelio nagradu za najboljeg muškog sportistu. 2008. ULEB ga je izabrao među 50 ljudi koji su najzaslužniji za razvoj košarke u Evropi.
Igračku karijeru je završio 3. jula 2005. godine, ubrzo se otisnuo u trenerske vode i bio je šef stručnog štaba italijanskog prvoligaša Armani Džins Milano. Jedan je od jugoslovenskih ambasadora dobre volje i osnivač humanitarne organizacije „Grupe 7“.
Karijera:
Počeci:
Aleksandar Đorđević je košarku počeo da trenira 1977. u Crvenoj zvezdi, a prvi trener mu je bio Božidar Maljković. Njih dvojica su posle 10 meseci zajedno prešli u KK Radnički, ali se Đorđević vratio u Crvenu zvezdu pošto je Radnički ostao bez dvorane za treninge. Posle dve nedelje u Crvenoj zvezdi, njeni treneri su ga proglasili netalentovanim.
Igračka karijera:
Partizan (1983-1992):
Na nagovor Vlade Dragutinovića i svoga oca, 1983. godine je prešao u KK Partizan, za koji su tada igrali slavni igrači poput Nebojše Zorkića, Željka Obradovića, Milenka Savovića, Gorana Grbovića i Danka Cvjetičanina, a trener je bio Borislav Džaković. Đorđević je u debitantskoj sezoni sa Partizanom zauzeo 7. mesto.
U sezoni 1984/1985 novi trener Partizana Zoran Slavnić je Đorđevića sa 17 godina uvrstio u prvi tim. U neizvesnoj utakmici Partizana i vicešampiona Crvene zvezde te sezone, Slavnić je dva minuta pred kraj utakmice uveo Đorđevića u igru, čijom je trojkom odlučena utakmica. Partizan je tu sezonu završio na 5. mestu.
Ni u novoj sezoni sa novim trenerom Vladislavom Lučićem Partizan nije mogao dalje od polufinala plej-ofa u kom ga je zaustavila moćna Cibona 2:1. Đorđević je sa juniorskom reprezentacijom Jugoslavije osvojio zlatnu medalju na Evropskom prvenstvu 1986. u Gmnundenu (Austrija). Selektor juniorske reprezentacije bio je Svetislav Pešić, a u timu su se našli i Vlade Divac, Toni Kukoč, Dino Rađa, Luka Pavićević, Nebojša Ilić, Teoman Alibegović i Slaviša Koprivica.
U Partizan su tog leta dovedeni Vlade Divac, Žarko Paspalj, Ivo Nakić, a za prvog trenera je postavljen Duško Vujošević. Partizan je uspeo da osvoji titulu savladavši u finalu Crvenu zvezdu. Iste godine je sa seniorskom reprezentacijom Jugoslavije učestvovao na Evropsko prvenstvo u košarci 1987. u Atini. Prvobitno je selektor Krešimir Ćosić pozvao Nebojšu Ilića, ali on nije imao pasoš, pa nije mogao da putuje. Zbog toga se Košarkaški savez Jugoslavije odlučio da pozove Đorđevića, koji je ranije na startu priprema otpao zbog bolesti. Jugoslavija je tom prvenstvu iznenađujuđe poražena u polufinalu od domaćina Grčke, pa se morala zadovoljiti utakmicom za treće mesto protiv Italije. I kada je izgledalo je da će Jugoslavija ostati i bez bronzane medalje, selektor Krešimir Ćosić je u igru uveo Đorđevića i Jugoslavija je osvojila medalju.[4] Đorđević je nekoliko nedelja kasnije sa juniorskom reprezentacijom osvojio i Svetsko prvenstvo u Bormiju.
Sledeće sezone, Partizan je u Kup evropskih šampiona stigao do fajnal-fora u belgijskom gradu Gentu, ali je izgubio u polufinalu od Makabija. U domaćem prvenstvu sledeće četiri godine dominirala je Jugoplastika sa Kukočem i Rađom. Partizan je na domaćoj sceni uspeo da osvoji nacionalni kup 1989, a na evropskoj Kup Radivoja Koraća iste te godine. Partizan su tog leta napustili Divac i trener Vujošević.
Tokom 1990. Đorđević je bio na probi u Boston Seltiksima, ali ugovor nije sklopljen, pa je ostao u Partizanu.
Đorđević se u reprezentaciju vratio 1991. za Evropsko prvenstvo u Rimu na kom je Jugoslavija bez Jureta Zdovca osvojila zlatnu medalju.
Sa novim mladim trenerom Željkom Obradovićem i Aleksandrom Đorđevićem kao prevodnikom novog mladog tima čiji je prosek godina bio 21,7[5], Partizan je osvojio prvenstvo i kup okrnjene Jugoslavije i Kup evropskih šampiona 1992. na fajnal-foru u Istambulu. Zbog rata u bivšoj Jugoslaviji, Partizan je sve utakmice, osim čevrtfinala protiv italijanskog Knora, morala igrati na neutralnom terenu u španskom gradu Fuenlabrada kod Madrida. U finalu protiv španskog Huventuda, na 8 sekundi do kraja utakmice i pri vođstvu španskog tima 70:68 Đorđević je pretrčao ceo teren i pogodio šut za tri poena i doneo Partizanu prvu i jedinu titulu prvaka Evrope.
Zbog sankcija uvedenih Saveznoj Republici Jugoslaviji, njenoj košarkaškoj reprezentaciji nije bilo dozvoljeno da učestvuje na međunarodnim takmičenjima (Olimpijskim igrama 1992. u Barseloni, Evropskom prvenstvu 1993. u Nemačkoj i Svetskom prvenstvu 1994. u Kanadi).
Olimpija Milano (1992-1994):
Posle 9 godina provedenih u Partizanu, novi klub Aleksandra Đorđevića bila je Olimpija Milano (tada Filips). Sa Olimpijom Đorđević je osvojio još jedan Kup Radivoja Koraća, dok je u italijanskom prvenstvu dva puta bio zaustavljen u četvrtfinalu plej-ofa.
Fortitudo Bolonja (1994-1996):
Posle Olimpije, novi Đorđevićev klub je bio Fortitudo Bolonja (tada je nosio imena Filodoro i Timsistem).
Posle ukidanja sankcija SRJ, prvo takmičenje na kom je učestvovala reprezentacija Jugoslavije bilo je Evropsko prvenstvo u košarci 1995. u Atini. Đorđević je do finala ubaciovao prosečno desetak poena po utakmici, ali je zablistao u finalu protiv Litvanije, kada je postigao 41 poen uz 9 trojki iz 12 pokušaja. Na Olimpijskim igrama 1996. u Atlanti, Đorđević je bio deo ekipe Jugoslavije koja je osvojila srebrnu medalju, nakon poraza od Amerikanaca.
Godinu dana pre njegovog isteka, po dolasku novog generalnog menadžera kluba, Đorđević i Fortitudo su raskinuli ugovor, uz uslov da Đorđević da ne može da igra za neki klub iz Italije.
Portland Trejlblejzersi (1996-1997):
Posle Olimpijskih igara u Atlanti, Leni Vilkins, selektor američke reprezentacije i trener Atlanta Houksa je bio zainteresovan da dovede Đorđevića u svoj tim. Ipak, Đorđević je prihvatio ponudu Portland Trejlblejzersa za minimalnu platu u NBA od 247.000 dolara. U Portlandu je, suprotno svojim očekivanjima, bio zadužen za odbrambene zadatke, pa se Đorđević, nakon 8 odigranih utakmica i 61 minut u NBA, vratio u Evropu, ovaj put u špansku Barselonu.
Barselona (1997-1999):
Povratak u Evropu je pozitivno uticao na Đorđevićevu igru.[7] Đorđević je sa Barselonom te sezone osvojio prvenstvo Španije, pobedom u finalnoj seriji plej-ofa nad Real Madridom 3:2.
Sledeće Evropsko prvenstvo u košarci se igralo upravo u Barseloni, a zbog izostanaka Divca i Paspalja, za kapitena je izabran Đorđević. U meču protiv Hrvatske, prvom nakon raspada Jugoslavije, Đorđević je ponovio šut iz Istambula 1992. i doneo Jugoslaviji pobedu 64:62.[8] Jugoslavija je odbranila zlatnu medalju pobedom u finalu nad Italijom 61:49, dok je Đorđević proglašen za najkorisnijeg igrača.
Kruna njegovih dobrih igara te sezone je bio izbor u tim Zapada za evropsku Ol-star utakmicu održanoj u Tel Avivu 30. decembra 1997. Đorđević je u porazu Zapada od Istoka 129:107 bio najefikasniji igrač sa 23 poena, dok je u takmičenju u šutiranju trojki osvojio prvo mesto.[9]
U susretu protiv Real Madrida, Đorđević je povredio meniskus, pa nije bio spreman za početak Svetskog prvenstva 1998., a za reprezentaciju nisu igrali ni Divac ni Danilović, pa podmlađenoj reprezentaciji Jugoslavije nisu davane velike šanse za osvajanje medalje. Đorđevića je na mestu prvog plejmejkera menjao Saša Obradović. U četvrtfinalu sa Argentinom, u kom se Jugoslavija dugo mučila, Đorđević je uneo preokret. Jugoslavija je u polufinalu savladala domaćina Grčku i Rusiju u finalu i osvojila prvo mesto.
U svojoj poslednjoj sezoni u Barseloni Đorđević je osvojio još jedno prvenstvo Španije, ovaj put protiv Kahe San Fernando, i Kup Radivoja Koraća. Zbog povrede Đorđević je propustio Evropsko prvenstvo u košarci 1999. u Francuskoj.
Real Madrid (1999-2002):
Aleksandar Đorđević je svoju karijeru nastavio u Barseloninom najvećem rivalu, Real Madridu. Đorđević je predvodio Real do pobede u finalnoj seriji nad favorizovanom Barselonom. Zbog porodičnih razloga otkazao je svoj nastup za reprezentaciju Jugoslavije na Olimpijskim igrama u Sidneju 2000.
Predvođena Pauom Gasolom, Barselona se sledeće sezone revanširala Real Madridu, savladavši ga i u finalu plej ofa ACB lige i u finalu Kupa kralja.
Skavolini Pezaro (2003-2005) i Olimpija Milano (2005):
Posle godinu dana pauze, novi Đorđevićev klub bio je Skavolini iz Pezara. Sa Skavolinijem Đorđević je stigao do finala Kupa Italije, u kom je poražen od tih godina neprikosnovenog Benetona, čevrtog mesta u ligaškom delu sezone i polufinala plej-ofa, u kom je poražen od kasnijeg šampiona Montepaskija. Napustio je Skavolini krajem 2004. posle velike svađe sa upravom.
Đorđević se 25. februara 2005. vratio u Olimpiju (sada Armani Džins). Armani je stigao do finala plej-ofa italijanske lige, a Đorđević je doneo pobedu Armaniju u majstorici protiv Benetona. Armani je u finalnoj seriji izgubio od Klimamija 3:1, pogodtkom Rubena Daglasa uz zvuk sirene u četvrtoj utakmici.
Oproštajna utakmica i trenerska karijera:
Đorđević se zvanično oprostio od aktivnog igranja košarke 3. jula 2005. u Hali Pionir. U revijalnoj utakmici je učestvovalo 50 aktivnih i bivših košarkaša, nekadašnji Đorđevićevi saigrači i rivali. Prihod od utakmice je išao Unicefovoj kampanji „Škola bez nasilja“, čiji je Đorđević promoter.[11]
Dana 25. januara 2006. Đorđević je izabran za trenera svog bivšeg kluba Armani Džins (Olimpija Milano). Na tom položaju je ostao do kraja sezone 2006/2007.
Poruku je menjao/la srbija_king - Petak, 10.06.2011, 7:24 PM
SrB-IjA-KiNg*
|
|
| |
381
poruka na forumu
| | |
24
| |
281
|
|
|
post # 5 | 10.06.2011 , 7:32 PM
|
Милан Гуровић (Нови Сад 17. јун 1975.) је српски кошаркаш. Први капитен кошаркашке репрезентације Србије.
Гуровић је рођен у Новом Саду од оца Божидара и мајке Маре али су му преци из Требиња. Његов отац Божидар је у Требињу био познати боксер. Има млађег брата Вељка од кога је старији две године. Ожењен је Тањом са којом има двоје деце (кћерку Милицу и сина Вукмана).
Пре него што је почео да се бави кошарком је три године тренирао кунг-фу.
Професионална каријера:
Милан Гуровић је напустио Средњу пољопривредну школу већ после првог разреда јер је отишао у грчки клуб Перистери. Играо је за Перистери (1994–1998), Барселону (1998–2000), АЕК (2000/01), Уникаху (2001–2003), Војводину (2003/04), Хувентуд (2004/05), Партизан (2004), Црвену звезду (2005–2007), Проком (2007-2008) и Галатасарај (2008-2009). Клупски је првак Шпаније 1999. и победник Купа „Кораћа” са Звездом 2006.
Клупски је првак Шпаније 1999. године, а са Црвеном звездом освојио је и Куп „Радивоја Кораћа“ 2006. године. Иако је у Европи носио епитет ветерана са 32 године у сезони 2006/07 коју је одиграо за Црвену звезду, постао је МВП УЛЕБ купа, а уједно и најбољи стрелац.
Репрезентативна каријера:
Његова репрезентативна каријера је оно по шему ће га многи памтити. Прославио се као репрезентативац када је освојио бронзану медаљу на европском првенству 1999., а злато 2001. године. На Светском првенству у Индијанополису 2002. године је освојио злато.
Познат је по везаним тројкама против репрезентације САД у четвртфиналу Светског првенства у Индијанаполису, када је Југославија победила и пласирала се у полуфинале. Тада је добио надимак „Човек који је уништио тим снова“. То је био увед ка златној медаљи коју су те године освојили репрезентативци на челу са Светиславом Пешићем.
Такође је познат по тетоважи Драже Михајловића на десној руци, због које није могао да наступа на теренима Босне и Херцеговине и Хрватске. Тетоважу му је истетовирао шпански уметник док је играо у Уникахи.
SrB-IjA-KiNg*
|
|
| |
381
poruka na forumu
| | |
24
| |
281
|
|
|
post # 6 | 10.06.2011 , 7:33 PM
|
Милош Теодосић (Ваљево, 19. март 1987) је српски кошаркаш који тренутно игра за КК Олимпијакос. Игра на позицији плеја, висок је 195 cm.
Каријера:
Милош Теодосић је каријеру започео у ваљевским клубовима Студент и КК Металац, а наставио је у Борцу и ФМП Железнику. Са ФМП Железников је освојио Куп Радивоја Кораћа 2007.
На Европском првенству у кошарци за играче до 20 година одржаном у Словенији и Италији Теодосић је освојио златну медаљу и био је проглашен за најкориснијег играча првенства. Селектор Србије Зоран Славнић га је уврстио у тим за Европско првенство у кошарци 2007., на ком репрезентација Србије није успела да се пласира у други круг првенства.
Након првенства Теодосић је постао члан КК Олимпијакоса. У Олимпијакосу Теодосић је имао успоне и падове. Тренер Панајотис Јанакис је предност давао искуснијем Папалукасу. Теодосић је са Олимпијакосом у сезони 2008/2009 стигао до финала грчког првенства и купа и полуфинала Евролиге, али је Панатинаикос славио у сва три случаја.
Теодосић је са репрезентацијом Србије на Европском првенству 2009. освојио сребрну медаљу. Био је најбољи асистент првенства и изабран је у прву петорку првенства. На светском превенству 2010. у Турској, у четвртфиналном мечу против Шпаније, постигао је погодак са 9 метара, 3 секунде до краја, чиме је Србија прошла у полуфинале. На крају турнира Теодосић је изабран у најбољу петорку првенства.
На завршном турниру Евролиге 2009/10. је проглашен за МВП, а ФИБА Европа га је изабрала за најбољег играча у 2010. години.
Poruku je menjao/la srbija_king - Petak, 10.06.2011, 7:38 PM
SrB-IjA-KiNg*
|
|
| |
|
|
15404
poruka na forumu
| | |
2409
| |
REP OFF
|
|
|
post # 9 | 06.07.2011 , 1:47 AM
|
Ima li jos nesto da se doda?PA COVEK JE ZMAJ NA TERENU!!! 
Koji covek je covek,ako ne cini svet boljim?
|
|
| |
15404
poruka na forumu
| | |
2409
| |
REP OFF
|
|
|
post # 10 | 06.07.2011 , 1:48 AM
|
Najpre COVEK pa onda SPORTISTA!
Koji covek je covek,ako ne cini svet boljim?
|
|
| |
15404
poruka na forumu
| | |
2409
| |
REP OFF
|
|
|
post # 11 | 06.07.2011 , 1:49 AM
|
MI IMAMO SVOGA BOGA IME MU JE BODIROGA!!!
Koji covek je covek,ako ne cini svet boljim?
|
|
| |
|
227
poruka na forumu
| | |
23
| |
114
|
|
|
post # 13 | 21.07.2011 , 10:01 PM
|
E kakva je to igračina bila... 
Za sada bez potpisa...
|
|
| |
|
|
post # 14 | 31.08.2011 , 9:58 AM
|
Jednostavno nezamenjivi najbolji igrac Jugoslavije svih vremena
♥KADA JE TESKO UVEK SE SETIM ZVEZDA JE NAJBOLJA NA PLANETI♥
|
|
| |
|
|
post # 15 | 31.08.2011 , 10:07 AM
|
Da ona je izabran za najboljeg kosarkasa Evrolige ikada sbih vremena ovako pise ON JE BOG
♥KADA JE TESKO UVEK SE SETIM ZVEZDA JE NAJBOLJA NA PLANETI♥
|
|
| |
|
|
post # 16 | 31.08.2011 , 10:07 AM
|
badule,
♥KADA JE TESKO UVEK SE SETIM ZVEZDA JE NAJBOLJA NA PLANETI♥
|
|
| |
|
|
post # 17 | 31.08.2011 , 10:08 AM
|
Najveci delija na svetu i SRBIN i dobio je ulicu postoji u Republici Srpskoj ulica Milana Gurovica
♥KADA JE TESKO UVEK SE SETIM ZVEZDA JE NAJBOLJA NA PLANETI♥
|
|
| |
|
|
post # 18 | 31.08.2011 , 10:09 AM
|
badule,
♥KADA JE TESKO UVEK SE SETIM ZVEZDA JE NAJBOLJA NA PLANETI♥
|
|
| |
|
|
post # 19 | 31.08.2011 , 10:09 AM
|
♥KADA JE TESKO UVEK SE SETIM ZVEZDA JE NAJBOLJA NA PLANETI♥
|
|
| |
|
|
