Desavali su vam se dani ,nekako,skroz naopaki I izvrnuti,gde nista nije kako treba…I gde vam se cini da jednostavno samo gresite.Da kada pogledate iza sebe,shvatite,da mozda I niste bas toliko naucili,a ubedjivali ste sebe drugacije.Ili sam ja mozda samo patetican I slab…
Sedeci na zidicu pored zelene livade,gledajuci ljude,automobile u daljini,zapitao sam se…”Cemu ljudi toliko teze?Zasto toliko jure u nastojanju da nadju nacina da opravdaju svrhu svog zivota,tezeci za materijalnim stvarima,gubeci se u gomili drugih,pokusavajuci da se uklope.”
Gledam prolaznike kako prolaze cutke,kao ljusture prazne,dirigovane kuda da se krecu I sta da rade.Automobile koji jure,zure,trube,puni nervoznih glava koje su zaboravile ,ono sto su nekada davno znale…Naci mir I radost u sitnicama zivota.
Starija gospodja na klupi,brizljivo vadi komadice hleba I posipa po setalistu,nudeci golubovima poziv za gozbu!Pitam se,gledajuci je tako zamisljenu,dok posmatra gomilu ptica…”Da li se upitala nekada kako bi bilo da je imala krila,mozda se I ona osvrce u mislima o proslom danu I stvarima koje nije znala uvideti,bas kao I ja.
JUGOSLAVIJA
Sve sto nema vatre u sebi sagori,
Sto sagori postaje noc,sto ne izgori radja dan.
Branko Miljkovic (29.01.1934-12.02.1961)
Gledam natpis…Stari naziv zemlje,sinonim za dobra vremena…Mozda sam I ja ostao negde tamo u zemlji ,sada vec davnoj I zaboravljenoj,poput starog sanjara ispunjenog gomilom uzaludnih mastanja.Sam sa svojim mislima…
Uvek sam bio vesele prirode,tezio za radoscu I osmehom.Nisam se obazirao na primamljive reklame I svetla materijalizma,uvek se izdvajao…sada znam I previse.Toliko sam bio zanesen stvarima koje su na ovom svetu davno izgubile vrednost,da nisam ni shvatio da sam ostao na zacelju kolone gomile dusa sto jure,zatrcani da otvore vrata njima,kako misle,boljem zivotu.
Prolazim pored mladog para koji sedi cutke,zamisljen,ko zna gde odveden u sopstvenim mislima…Pomislili biste da su se dva stranca,sticajem okolnosti,sreli na klupi,kako bi dali malo odmora sebi nakon duzeg puta.Mlad momak,smedje kose,namrsten…spustenog pogleda…prkosan u svom inatu,koji mozda ni sam nije siguran u svoje razloge,pokusava naci reci…Ona…Ona,zamisljeno gleda u daljinu,ljutita na njegove blesave postupke,trazi nacin da mu oprosti…za njegove nesmotrene ludosti.Zar toliko “malo” treba da se dvoje ljudi otudje I osecaju kao stranc?.Zar toliko “malo” znaci ime ljubavi?
“Mozda bi trebalo nesto da joj kazes!”Govorim mu u prolazu…Veruj mi,sutra ces se kajati!
Nasmejase se oboje I krenuse da razgovaraju.Mozda o meni,mozda da sam lud.Ali za njih…to je dobar pocetak.
Upoznao sam razne ljude,druzio se sa svima.Pa,cak I sa onima,kako kazu…”s’kojima ne treba”…Ali svi su imali zajednicki cilj…Izgubiti ono malo duha u zelenoj boji novca.
Da li covek koji zivi sam I ima muku bolesti o kojoj mora voditi racuna,svakodnevno…pazeci,bojeci se da ne stigne kraj ,za njega prerano…moze imati toliko snage?Pita li se neko kako je cekati svaki dan u svojoj usamljenosti,novu bojazan ispred vrata?Ili sumornu tisinu I prazninu postelje u noci koja nadolazi?Tuzan je takav covek,ogolele duse…lisen,po meni prave teznje,ljubavi o kojoj sanja.
Razmislja li neko o zeni koja strahuje o novim udarcima,bojeci se da doceka zoru,plaseci se sta ce joj doneti…Priliku groznih uvreda I maltretiranja...Vezana lancima straha u nemogucnosti da se odbrani…Trzajuci se na svaki sum koji cuje…Kako se oseca ona?O cemu masta I gde odluta kada sanja,ako uopste moze imati snove…
Izgubio sam gomilu trka,na gomilu staza u potrazi za novcem.Uvek ispadao rano,vracao se kasno,da se mogu uhvatiti u kostac sa gomilom drugih.
I sada kada se osvrnem,shvatim da nista nisam uradio,a ostao sam prazan ,sumorne duse.Iskrivljen iza maske osmeha I radosti za druge ljude.
Koliko je delova mene sagorelo I otislo u noc?Koliko je jos decije radosti ostalo u meni,bezbriznog pogleda na male stvari koje nam cine zivot?
Krupnim korakom gazim natrag,sa laznim osmehom na usnama,bodreci sebe…Ostalo je jos snova u ovoj prostoj dusi coveka…Toliko stvari sacuvanih,neizgorelih…Cekajuci radjanje dana…Moram pozuriti…Da ispisem novu stranicu zivota…
Mozda ce neko izvuci pouku iz reci,ovog sada usamljenog osecanja…Mozda ce se naci odvazni I hrabri I ismevati moj prkos,smatrajuci me,kako vec rekoh na pocetku,pateticnim I slabim.Mozda ce se buniti oni koji su u trci dovoljno dugo da nisu ni svesni,da su nemirne prazne duse,da su se izgubili negde usput ,omadjijani slatkim mirisom privida I tudjih zelja…
Ali sve nas spaja jedna iskrena teznja…O pogledu,punog razumevanja I potrebe, o pruzenoj ruci I dodirom smirenosti,topla rec podrzavanja I iskrene ljubavi...iz srca…
Cuvajte te “male” stvari…ako ih imate…
Poruku je menjao/la Riddler79 - Petak, 30.09.2011, 8:50 AM
Spakovah uspomene,tragove borbe,umornu dusu,opet na pocetku...
Gledam u u unutrasnjost,jedine ostale tajne duboko skrivene...
Vreme je da se krene u bolje sutra...sa sesirom....
|
Rade.. 
svaka cast,nesto najlepse sto sam procitao ovde 
