|
Libija - desavanje pre i posle sukoba
| |
|
|
|
post # 22 | 27.08.2011 , 8:35 PM
|
Quote (@Assassin@) a pogledaj npr. kod nas ovdje u BiH kakve su socijalne pomoći?!
pa da to ti kažem, misliš da se kod nas, Srbiji, Hrvatskoj (al eto oni ce u EU) ne bi narod ovako digao, mi se bojimo bolan, narodu s Balkana je rata preko glave, boje se ljudi jer svi znaju u šta se veći i masovniji protesti pretvaraju, a fala Bogu ovi sa Zapada jedva čekaju da se gdje načne .. |
|
| |
|
|
|
|
|
post # 26 | 28.08.2011 , 2:12 AM
|
Quote (@Assassin@) kako ih nije stid više...
a kao da koga zabole qrac za narod  |
|
| |
|
|
post # 27 | 28.08.2011 , 3:21 AM
|
@Assassin@ sa tobom se u potpunosti slazem ljudi u Libiji su imali sve,ali Amerika nije imala nista od toga..da nije Amerike i NATO-a ljudi se ne bi bunili protiv vlasti jer bolje stati na stranu Amerike nego protiv nje.Istina je da je vlast bila diktatorskog tipa ali ako su ljudi imali visok standard i bili zadovoljni cemu onda pobuna. A Gaddafi je bio diktator jer nije podlijegao utjecaju Amerike i drugih jakih sila koje ga trenutno i ruse nego se drzao svojih principa od kojih ni sada ne odustaje i zato mu svaka cast.
Kako ćemo? -Lako ćemo!
|
|
| |
 643
poruka na forumu
| |
 27
| |
 173
|
|
|
post # 28 | 27.09.2011 , 11:02 PM
|
Pazljivo sam procitala sve postove i sa vecinom se uglavnom slazem, Medjutim, mislim da neki nisu u pravu. Radi se o tome da me interesuju aktuelnosti u politici, izmedju ostalog i ko god je pratio desavanja u poslednje vreme u vezi sa ovom temom mogao je da cuje i vidi da zapravo mnogo toga je u igri, ne samo nafta. Sem toga, ne bih se slozila sa nekim prethodnim postovima- sta je to Gadafi uradio za svoj narod. Mnogo toga im je pruzio besplatnog, narod je imao dobar zivotni standard... i da ne detaljisem mnogo, vec sada imamo primer mnogih nacija koje ceznu za nekim starim vremenima i vladarima i mislim da ce se to, vrlo brzo, desiti i u Libiji.
"Por una mirada- un mundo, por una sonrisa- un cielo, por un beso...yo no se que te diera por un beso! "
|
|
| |
|
|
post # 29 | 27.09.2011 , 11:43 PM
|
Imali su sve, vodu jeftiniju nego sto imaju mnogi na drugim kontinentima, najbolju socijalnu zastitu, siguran posao, mnoge dodatke, znaci zivotni standard na veoma visokom nivou.... Nesto slicno sto je bilo i kod nas u bivsoj Jugi, Amerika je uvidjela korist tu i umjesala se tako sto je razdvojila Libijski narod (kod nas slicno, samo sto je dosao do izrazaja nacionalizam) .. I sada cemo vidjeti kada skinu tzv "diktatora" kako ce zivjeti taj narod u Libiji....
Sigurno mnogo bolje 
|
|
| |
245
poruka na forumu
| | |
9
| |
56
|
|
|
post # 30 | 27.09.2011 , 11:57 PM
|
Ma boli me briga za Gadafija, ali se brinem za Libiju i narod u njoj, jer ce je raskopati kao sto smo mi Jugoslaviju, znate sa neta sta smo mi imali, i bili smo 3 u svijetu, kao ekonomski i vojno razvijeni, a ispred nas su bili SAD i SSSR. Ljudi znate kako smo mi ovu drzavu rascijepili, msm nismo mi neko ona stoka od politicara, i sve su sto se ima prodali i stavili u svoje djepove, a narod neka umire, i bas me ljuti cak i kada govorim o ovome, a kamo li da bi se sa nekim politicarom prepiram, msm da bi ga pojeo, ba sta su nam uradili ovo je nemoguce, a tako ce biti i za Libiju, jer Gadafi je prije nekoliko godina dobio rat sa Amerikom jer ga je napala, i sada su samo iskoristili situaciju, cekajuci da ubace svoje pumpe za naftu u Libijske busotine. Ne znam sta je Gadafi radio, ali brate trebo je uvesti " demokratiju" ili mu cak ni ona nije trebala, ali trebo je predati vlast onom koga narod izabere, i nakon tih izbora neka samo cute, kao i mi Balkanci i posmatraju sta im se u drzavi desava 
Evo par pjesama o situaciji i kako se vlada ponasa u Bosni i Hercegovini i u Srbiji
Mk4
|
|
| |
|
|
|
post # 32 | 30.09.2011 , 8:15 PM
|
Pa nez bas za mene je to glupost cista Bgmi
|
|
| |
|
|
15404
poruka na forumu
| | |
2409
| |
REP OFF
|
|
|
post # 35 | 21.10.2011 , 3:58 AM
|
Sto bi reao Djole Balasevic- ZAO MI KONJA....
E pa...
Djole! Da si libijac sad bi pevao-ZAO MI KAMILA...
Ode Moamer na onaj svijet ko da ga nikad bilo nije...
Mada poznavajuci doticnog vladra,ne bi me cudilo da je ovo neki dvojnik ubijen... 
Koji covek je covek,ako ne cini svet boljim?
|
|
| |
|
|
post # 36 | 21.10.2011 , 4:11 AM
|
Quote (badule) Mada poznavajuci doticnog vladra,ne bi me cudilo da je ovo neki dvojnik ubijen
Covek je legenda, a legende ne umiru tek tako... Mozda je on hteo da svet pomisli da je mrtav, da bi na miru mogao darazmislja ciste glave i ne se ne cima da li ce da ga uhvate ili ne.. Sad covek ladi jaj* u bazenu i smeje se onima koji su poverovali u njegovu smrt
Poruku je menjao/la Mortal - Petak, 21.10.2011, 4:12 AM
Kakav spid, kakav eks, bolje gandza onda seks
|
|
| |
|
|
post # 37 | 14.11.2011 , 1:08 AM
|
preimenovano u Libija - dešavanje prije i poslije sukoba
Pošto su sukobi pobunjenika i Gadafijevih vojnika prestali, da ne zatvaramo ovu temu još neko vrijeme. Možete diskutovati o Libiji, kakva je sada, ili ako pročitate neku novu, korisnu i zanimljivu informaciju. 
|
|
| |
|
|
post # 38 | 23.11.2011 , 12:21 PM
|
Odakle je došao,kako se uspeo na tron i zašto je svrgnut
 Muamar al-Gadafi je rođen 7. juna 1942. Odrastao je u beduinskom šatoru u pustinji u blizinu grada Širta.Porodica mu dolazi iz manjeg berberskog plemena Qadhadhfa koje se bavilo drzanjem stoke uz malu oazu Hun.
Njegov deda, Abdesalam Bouminiar, borio se 1911. protiv italijanske okupacije.
Moamer je 1956 krenuo u srednju školu. u gradu Sirt gde se iskazao kao odličan učenik.
Već u tim ranim godinama počeo je da se intenzivno zanima za politiku i aktuelne dogadjaje u arapskom svetu. Politički pravac koji ga je najviše zanimao bio je tzv. „Pozitivni neutralizam“ koji je prvo usvojio Josip Broz Tito, a kasnije u potpunosti primenio egipatski predsednik Gamal Abdel Naser.
Gadafi je postao izrazito politički aktivan – već 1956. učestvuje na protestu protiv Izraela za vreme Sueske krize (Izraelska okupacija Sinaja uz pomoc Britanaca i Francuza).
Libija je tada bila kraljevina, a vlast u državi je imao kralj Idris. Politički angažman nikako nije bio dobrodošao i u skladu sa time Gadafi je 1961. izabačen iz škole. Srednju školu je završio u Misrati kod privatnog profesora – smer istorija
Za mlade lude pod uticajem Naserovog arapskog nacionalizma i željne višeg obrazovanja, vojna akademija bila je jedini izbor. Tako je i Gadafi krenuo na vojnu akademiju u Bengaziju 1961. Diplomirao je 1965. U tom periodu upoznao je mnogo istomišljenika, mladih ljudi koji su bili veoma frustrirani ekspanzijom Izraela u arapsku teritoriju. Već tada su shvatili da su razlog tome aktuelne vlasti u arapskim državama kojima diriguju zapadne sile.
Plan je pao – svrgnućemo kralja!
U to vreme skovan je prvi plan, grupa mladih oficira zaključila je da je jedini način otpora Izraelu i zapadnim silama svrgavanje aktuelne pro-zapadne vlasti. Bili su složni da kralj Idris mora da ode. Ipak konkretne korake preduzeće tek 4 godine kasnije.
U tom periodu Gadafi je odlučio da se dodatno usavrši i zato odlazi na vojnu akademiju u Englesku gde će provesti godinu dana.
Po povratku ponovo je stupio u kontakt sa bivšim kolegama iz akademije. Grupa od 70-ak mladih ljudi koji su se nazivali „slobodni oficiri“ 1969. osetili su da je pravo vreme da provedu svoj plan u delo.
Državni udar i rušenje moanrhije
1. septembra 1969. grupa od 70 oficira na čelu s Gadafijem koji je tada imao tek 27 godina ušla je u državne kancelarije u Bengaziju bez ikakvog otpora i doslovno svrgnula monarhiju u jednom potezu. Kompletna vojska stala je odmah iza njih i u roku od samo nekoliko dana svi gradovi u Libiji priznali su novu vlast.
Ovo je jedan od retkih državnih udara u istoriji bez ijedne žrtve, ponajviše zahvaljujući populaciji koja je u potpunosti podržala udar. Kralj Idris u vreme udara nije bio u zemlji. Prestolonaslednik princ Hasan as-Senusi javno se odrekao prestola.
Kralj Idris nikada se nije vratio u Libiju, umro je u egzilu u Egiptu 1983. (U 94-oj godini života) gde je živeo u sultanovoj palati.
Vlast u Libiji u potpunosti preuzima tzv. “Revolucionarni kabinet“ na čelu sa Gaddafijem. Doslovno preko noći uvodi se potpuna promena u unutrašnjoj i spoljnoj politici. Osnova spoljne politike je odbacivanje svih vrsta imperijalizma i kolonijalizma, dok na unutrašnjem planu kreću velike ekonomske promene.
Gadafi je uveo socijalistički ekonomski model, međutim, nikada ga nije zvao komunizam, najviše zbog činjenice da se distancira od ateizma koji je bio glavna karika komunizma 20.veka. Državna religija i dalje je ostala Islam.
Transformacija Libije
Političke stranke su već bile zabranjene u doba kraljevine, Gadafi je nastavio sa istom praksom. 220 ljudi iz bivšeg režima je optuženo na sudu zbog korupcije i ostalih dela. Do kraja 1970. iz Libije su proterani svi Italijani i Jevreji, a njihova imovina zaplenjena. Američka aerodrom i vojna baza „Wheelus“ 1970. evakuisana je iz severozapadne Libije. Odnosi sa SAD naglo su se pogoršali, a Gadafi je pronašao nove saveznike u Jugoslaviji i SSSR-u. Sovjeti su se aktivno založili i modernizovali libijsku vojsku.
Od početka ekonomija se bazirala na izvozu nafte. Gadafi je igrao oštro sa stranim kompanijama koje su imale svoja postrojenja u zemlji – 1971. zahtevao je da moraju Libiji da plaćaju 4 puta veću cenu nafte po barelu (sa 0,90 USD na 3,45 USD), na što su svi nevoljno pristali.
I pored toga Gadafi se već u decembru iste godine odlučuje na još radikalniji potez – nacionalizaciju svih British Petroleum postrojenja u zemlji. Britanska vlada je žestoko reagovala i odbila sve ponude za novčanu kompenzaciju. Uprkos velikom diplomatskom pritisku sa zapada Gadafi je nastavio svoj plan i do 1974. Libija je nacionalizovala oko 70% svih naftnih postrojenja.
Gadafi se taktički nije odlučio za potpunu nacionalizaciju jer su mu bili potrebni strani stručnjaci i kompanije koje su izvodile operacije traženja nafte. Tim je izveo svojevrsni presedan u klasičnom ekonomskom delovanju međunarodnih kompanija – umesto da kompanije iskorišćavaju drugu državu, ta država sada doslovno iskorišćava njih.
Gadafi se uzdao u pretpostavku da je libijska nafta od prevelike važnosti za evropsko tržište i da će velike sile prihvatiti njegov ultimatum. Možemo sasvim precizno da konstatujemo da je upravo u ovo vreme stvoren plan da se Gaddafija po svaku cenu svrgne s vlasti. Dok je Sovjetski Savez najveća vojna sila sveta, Gadafi zna da može biti relativno siguran bar po pitanju direktne vojne invazije.
Gadafi je znao da Libija ne može zauvek da živi od nafte, jer su zalihe ograničene. U prvom petogodišnjem planu (1976-80) utrošeno je preko 20 milijardi dolara u ekonomske programe koji će Libiji obezbediti stabilnost i nakon što nafta presuši. Veliki deo novca dat je u poljoprivredu. Gadafi je želeo da vidi nezavisnu Libiju koja će uvek proizvoditi dovoljno hrane bez da se okreće uvozu.
Investicija u poljoprivredu takođe je garantovala da će mnogi stanovnici ostati da žive u tradicionalnim ruralnim sredinama i da neće doći do prenaseljenosti u gradovima. U idućim petogodišnjim planovima veće količine novca investirane su i u industriju.
Vizionar i revolucionar
Gadafi je zamislio grandiozni plan koji je trebao u potpunosti da rekonstruiše društvo u Libiji. Njegova „zelena revolucija“ je imala za cilj da eliminiše birokratiju i da da što veću vlast samim građanima. Sprovedena je velika kampanja u kojoj se svi Libijci pozivaju da učestvuju u svakodnevnoj politici i da se grupišu u „narodne komitete“.
Narodni komiteti su organizacije građana u kojima se donosi nekoliko Odluku direktno vezanih za jedno geografsko područje. Cilj svakog komiteta je da uključi sve stanovnike s jednog područja tako da se za okupljanje komiteta često koriste dvorane, škole i druge veće prostorije.
1975. Gadafi je izdao tzv. „Zelenu knjigu“ U kojoj su bile detaljno opisane smernice nove revolucije. Knjiga je pisana jednostavnim jezikom kako bi je svi mogli da razumeju. Distribuirana je u velikom broju primeraka u i van zemlje.
Zelena knjiga ima 110 stranica, 3 osnovna koncepta su:
1) Rešenje za problem demokratije: direktna vladavina naroda
2) Rešenje za ekonomske probleme: socijalizam
3) Socijalna struktura treće internacionalne teorije
Zelena knjiga odbacuje liberalnu demokratiju i kapitalizam. Tzv. Socijalizam treće internacionalne teorije bio je dobrim delom preuzet iz jugoslovenskog modela samoupravljanja kojeg su kreirali Tito i Kardelj.
Knjiga za koju Gadafi kaže da je vrhunac njegovog teoretskog razmišljanja ide i puno dalje od osnovne politike i ekonomije. U knjizi se Gadafi osvrće na mnoge elemente svakodnevnog života, tako npr. po pitanju obrazovanja ističe kako je prisila učenja specifičnih nametnutih predmeta diktatorski akt koji lišava ljude njihove slobode razmišljanja.
Takođe, opširno piše o jednakosti između muškaraca i žene. Pritom često navodi važnu ulogu žene u porodici i direktno se obraća muškarcima da budu pažljivi i dobri prema svojim ženama koje imaju veliku i zahtevnu zadatak majčinstva.
Pri gajenju dece takođe navodi kako je „tiranski“ malo dete ostavljati po vrtićima, jer bi se za njega trebala da brine majka.
Ako je žena prisiljena ekonomskom situacijom da raditi i podiže dete u isto vreme, za Gadafija je to eksplotacija i iskorišćavanje žena – briga za dete već je težak i zahtevan posao.
Upravo zato, da bi stvorio idealne životne uslove u Libiji, uveo je niz socijalnih programa kroz koje je država brinula za svoje stanovnike – od zdravstva, obrazovanja, stambenog pitanja do penzije.
1977. Gadafi menja ime države u „Velika Socijalistička Narodna Libijska Arapska Džamahirija“. Džamahirija na arapskom doslovno znači „država kojom upravljaju mase“. Službeno stajalište je bilo da je Libija sada postala država sa direktnom demokratijom.
Gadafi je službeno odstupio sa svih prijašnjih dužnosti i sebe proglasio „vođom“ revolucije. Novi premijer je postao Abdalah Ubaid.
Doba Džamahirije
Novo društveno uređenje dovelo je do velikog prosperiteta. Životni vek porastao je na nivo zapadnog sveta – prosečni životni vek u Libiji je 77 godina. Za poređenje, u susednoj državi Nigeru prosečni životni vek je samo 46.9 godina. Ukinute su sve privatne prodavncie i uveden je državni lanac tzv. “Narodnih“ prodavnica u kojima je svaki Libijac mogao da kupi sve potrebne stvari po simboličnim cenama.
Svi ti potezi kroz godine su stvarali Gadafiju sve veću opoziciju, najviše sastavljenu od trgovaca koji su živeli bolje pre potpune nacionalizacije. Ipak režim je bio previše čvrst da bi se bilo ko usudio da upusti u direktnu konfrontaciju.
Do 1982. računa se da je iz Libije otišlo u emigraciju 5-10 ljudi, većinom iz bogatijih slojeva društva.
Izgrađeni su veliki akvadukti koji dovode vodu gradovima kao što su Tripoli, Sirt i Bengazi. Akvadukti i podzemne cevi čine najveću vodovodnu mrežu na svetu, ukupno 2,820 km. Sa populacijom od samo 6.000.000 stanovnika i velikim naftnim bogatsvtima Libija je postala najnaprednija država u Africi. Još u 2010. GDP je rastao preko 10% godišnje.
Američke vojne provokacije i žestoki otpor
Do 80-ih odnosi između Libije i SAD-a srozali su se na najniže grane. Dolaskom na vlast predsednika Ronalda Regana stanje se dodatno zaoštrilo. U čistoj provokaciji američka flota 1981/08/18. uplovila je sa dva nosača aviona (USS Forrestal i USS Nimitz) na 12 milja od libijske obale u zaliv Sidra. Libijska vojska odmah je reagovala i u vazdušni prostor poslala 35 parova borbenih aviona (tipovi: MiG-23 ‘Flogger’, MiG-25, Sukhoi Su-20 ‘Fitter-Cs’, Su-22M ‘Fitter-Js’ i Mirage F1), s druge strane dočekali su ih američki F-14 i F-4 avioni. Uprkos užarenoj situaciji ni jedna strana nije zapucala.
Ipak incident se dogodio već idućeg dana – 2 libijska aviona marke Sukhoi Su-17 srušena su nakon što je libijski avion ispalio raketu prema američkom F-14 i promašio.
Zaliv Sidra je sporno područje – Libija je proglasila ribolovni pojas od 62 nautičke milje, dok s druge strane američka mornarica je uzela za pravo da patrolira u međunarodnim vodama (otvoreno more dalje udaljeno 12 nautičkih milja od obale).
Još dva slična incidenta desila su se u zalivu Sidra 1986. i 1989. Američke snage potopile su nekoliko libijskih brodova i srušile još vojnih aviona.
Zalaganje za ujedinjenu Afriku
Gadafi je od samih početaka bio više sklon afričkom stanovništvu južno od Libije nego svojim arapskim komšijama. Gadafi je izdvajao velika sredstva za mnoge režime širom Afrike, ta činjenica učinila ga je izuzetno popularnim među stanovnicima crnog kontinenta. Gadafi je izdašno pomagao nekoliko vođe kao što su Robert Mugabe, Idi Amin i Nelson Mandela.
Gadafi se već dugi niz godina zalaže za stvaranje Ujedinjenih afričkih država. 2009. na samitu Afričke unije u Adis Ababi (Etiopija) održao je govor u kojem poziva sve afričke nacije na ujedinjenje. Rekao je kako samo snažna pan-afrička država može kontinentu i svim ljudima obezbediti bogatstvo i prosperitet.
Gadafi u svojoj zamisli ide još i dalje pa je tako takođe preložio nacrt prema kojem se ova unija može proširiti i na karibske države kao što su Haiti, Dominikanska Republika, Jamajka i ostale ostrvske države s afričkom populacijom.
Sa ovom idejom, barem načelno, složili su se brojni afrički državnici. Ovakva unija više ne bi bila podložna iskorišćavanju i eksplotaciji od strane zapadne neo-kolonijalnih sila. Gadafi je sigurno jedina ličnost s dovoljno poštovanja i ugleda u Africi kojoj bi ovako nešto zaista moglo i da pođe za rukom. Mnogi analitičari se slažu kako je ovo jedan od ključnih razloga zbog kojeg su zapadne sile jedva dočekale priliku da maknu Gadafija sa vlasti.
Dokaz lojalnosti je i činjenica da mnoge centralne i južne afričke države nisu priznale pobunjenički NPS uprkos velikim diplomatskim pritiscima.
Sve za borbu protiv imperijalizma
Nije tajna da je Gadafi jedan od najvećih protivnika imperijalizma u modernom svetu. Lično je finansirao doslovne sve adekvatne grupe koje su u svom programu imale oružanu borbu protiv imperijalističkih sila. Davao je velike količine novca irskoj IRA-i, palestinskim terorističkim grupama, pa čak i filipinskim komunističkim organizacijama. Finansirao je Crvene brigade u Italiji, nemačku ultra-levičarsku organizaciju RAF (Rote Armee Fraktion). Stotine miliona dolara poslao je u Nikaragvu u pomoć revolucionarnim snagama. U Britaniji je izdašno finansirao Radničku revolucionarnu partiju (Workers Revolutionary Party).
U svom šatoru primao je brojne goste, od potencijalnih revolucionara do britanskih i američkih hipijevaca. Svi koji su imali volje boriti se protiv dominacije zapadnih sila bili su dobrodošli i mogli računati na pomoć pukovnika Gadafija. Takođe je održavao bliske veze sa jednom od najstarijih marksističkih gerila, kolumbijskim FARC-om.
Sankcije i normalizacija
90-ih godina nekoliko zapadnih zemalja uvele su Libiji ekonomske sankcije koje su trajale sve do 2003. Nakon 2003. krenuo je proces normalizacije odnosa. Gadafi je izašao u susret i odustao od nabavke novih oružja. Libija je isplatila velike svote novca brojnim porodicama koje su bile žrtve terorističkih napada orkestriranih od strane režima 80-ih.
Period je usko vezan uz američku invaziju na Avganistan i Irak. Moglo bi se reći kako je u tom periodu Gadafi uhvatio zadnji voz prema stabilizaciji odnosa sa zapadom. U suprotnom izvesno je kako bi se američka vojska u novoj Bušovoj vojnoj doktrini uskoro mogla okrenuti i protiv njega.
U periodu od 2003. nadalje Gadafi normalizuje odnose sa brojnim evropskim državama i odriče se svoje žestoke anti-imperijalističke retorike. Na prvi pogled Libija postaje ekonomski saveznik zapadnog sveta.
No izbijanje građanskog rata potvrdiće kako Libija na zapadu nema nijednog prijatelja.
Upravo kako je rekao Gadafijev sin Saif u jednom od poslednjih intervjua: „Mislili smo da je to neko novo doba. Gotovo je sa ideologijom i napadima, novo doba stabilnosti i prosperiteta. Kako smo se samo prevarili.“
Dok jedni protestuju, drugi ubijaju
Nakon Egipta i Tunisa na red je došla Libija, no slike koje su počele da pristižu iz Bengazija bile su nešto sasvim drugačije od onog što smo pratili poslednjih 2 meseca.
Ulicama su zavladale grupe naoružane do zuba, a već nakon nekoliko noći na glavnom gradskom trgu organizovan je masovni linč crnačkog stanovništva. Vešanja i odrubljene glave pokazale su nešto sasvim kontradiktorno Arapskom proleću.
Pobunjenici su zauzeli kasarne i uskoro okupirali Bengazi. Na te događaje odmah je reagovala libijska vojska koja je u brzoj akciji nanela velike gubitke tzv. “Pobunjenicima“. Kroz nekoliko dana pobuna bi bila potpuno ugušena, no tada brzom odlukom UN-a u sukob ulazi NATO pakt. UN-ova rezolucija nametnula je Libiji zabranu letenja – pod izgovorom da zaustave libijske vojne avione koji bombarduju civile. NATO je tu trebao odraditi ulogu posmatrača koji će nadzirati da se ta zabrana i poštuje. Uskoro se ispostavilo da NATO ima puno veći angažman, bez prestanka se bombarduju libijski gradovi. Pobunjenici bez previše problema osvajaju grad za gradom nakon što im NATO „očisti“ put.
Herojski otpor
Uprkos angažmanu najsnažnije vojne organizacije na svetu, Gadafijev režim uspeo se održati 6 meseci u Tripoliju i još uvek deluje netaknuto.
U napad na Libiju na ovaj ili onaj način uključio se kompletan zapadni svet. Čak i korporacije koje bi po suštini svog delovanja morale biti politički neutralne uključile su se u propagandni rat. Tako je npr. Gugl na svojoj mapi sveta izbrisao ime „Zeleni trg“ u centru Tripolija i promenio ga u „Trg mučenika“ (Martyrs’ Square). U isto vreme Vikipedija je na svojim stranicama službenu libijsku zelenu zastavu zamenila s pobunjeničkom.
Države koje su tradicionalno imale prijateljske odnose sa Libijom, pre svega 2 republike iz bivše Jugoslavije: Srbija i Hrvatska, nakon početka sukoba su bez previše debate priznale pobunjeničku vladu u Bengaziju.
Nakon 42 godine žestoke borbe sa neo-kolonijalističkim silama pukovnik Moamer Gadafi naučio je da se prava prijateljstva vrednuju samo onda kada „kola krenu nizbdro“.
Na prste jedne ruke možemo nabrojati državnike i vođe koji su ostali uz Gaddafija i onda kada se protiv njega udružila sva zapadna „demokratija“, to su pre svega: Hugo Čavez, Fidel Kastro, Daniel Ortega (predsednik Nikaragve), Jose Eduardo dos Santos (Angola) i Robert Mugabe (Zimbabve). Dok s druge strane imamo osobe za čiji je politički uspeh, pa možda i sam život, direktno zaslužan Gadafi – kao recimo bivši predsednik JAR-a Nelson Mandela koji je odlučio uopšte ne komentariše stanje u Libiji.
Kako će istorija da zapamti pukovnika?
Bez obzira kako se završi rat u Libiji, pukovnik Moamer Gadafi je već do sada obezbedio status istorijske ličnosti o kojoj će se govoriti još dugo u budućnosti.
42 godine njegovog rada pregaziće propagandne mašine i zasigurno će ga shodno tome mnogi doživljavati kao čudnog ekscentrika iz pustinje koji je mislio da može ujediniti Afriku. Uprkos tome uvek će, makar među manjinom, živeti i jedno drugo sećanje – sećanje na jednog od poslednjih revolucionara starog kova koji po zaslugama stoji rame uz rame s večnim legendama kao što su Če Gevara i Simon Bolivar.
Materijal preuzet sa: Vaseljenska TV
________________________________________
Fajlovi:
2235866.jpg
(17.5 Kb)
Poruku je menjao/la tomo47 - Sreda, 23.11.2011, 12:22 PM
Sex je kao skok s motkom,skačeš dok imaš motku
|
|
| |
|
|
post # 39 | 28.02.2012 , 4:54 PM
|
Ma to veze nema sa Naftom (moje misljenje) Samo zele da rasture istok a ujedno da ostatak sveta bankrotira. To je jedan od ciljeva koji Izreal smislja a ostale zemlje slusaju ih
|
|
| |
|
|
post # 40 | 01.03.2012 , 10:37 PM
|
Laki86, jesi siguran da nema veze sa naftom ? to ti je najvece bogastvo na svijetu i sve krece od nje...
|
|
| |
|
