Pre malo vise od nekoliko godina usli smo u ucionice sa zeljom da naucimo prva slova.Bili smo deca sa ocima punim zelje .Od jednog kisnog prvog septembra proslo je puno vremena ali ona decja zelja za mastanjem jos uvek taji negde u nama.
Onaj zar decjeg srca jos uvek me mami ,kad god imam potrebu da nesto iskazem,mastam ,pa I kad sanjam.
Brojevi I slova mi igraju pred ocima ,naucila sam sta je X i Y ali je zivot pred mene jos uvek nepoznat.
Osvrcem se...oko mene puno ljudi,nasmejanih,tuznih,uzdignutih I pognutih glava.
Razmisljam o zivotu...o sreci..Pitam se hocu li nekad uspeti da sagradim nesto cvrsto,nerusivo,porodicu koja nece imati padove vec samo srecu I uspehe.
Zelim uciniti nesto lepo za ovaj svet,jer mi smo na ovom svetu samo prolaznici,jedan posadjen cver mi je dovoljan da osetim toplinu oko srca. Sva lica oko mene su mi tako draga I topla,da cesto pozelim da stisnem pesnice I hrabro nastavim dalje,da poput njih postignem odredjeni cilj.Iz generacije u generaciju ljudi se menjaju,od onih cvrstih prijateljstva ostaju samo lepe uspomene koje mozda I ne znace svakome.Sve se menja ,ali svet …Svet ostaje isti ,veciti cuvar davnih zelja I uposmena,dok su se ljudi rasuli po njemu.Ulice ce I dalje odzvanjati ali ce to biti neki drugi glasovi.
Ponekad osetim stah od same pomisli na buducnost,srce mi zadrhti poput lista na grani dok ga vetar prisiljava na pad.Ne znam sta mi svaki novi dan nosi,kako da se nosim sa carima ali I nedacama koje nam zivot nosi.Svet sam upoznala u malo hladnijem tonu ali sve vise mislim da ce od hladnih srca postati topla I da ce ljudi postati jedni drugima cvrst oslonac ,jer zivot se menja ,,,Sledeceg famoznog prvog septembra bicemo ko zna gde….

DxD jbt pomislio bi covek ko da imas 30 a ne 16 god