|
Kratke price!
| |
|
|
post # 1 | 20.02.2012 , 0:05 AM
|
Bavim se i ja time,pa kuckam tekstove,iz srca,duse,glave,ne marim za pravopis kako-kad,ali opet,voleo bih da ovo podelim sa vama,i ako vam se ovaj tekst svidi,rado cu podeliti vise njih 
Nemoguce je to da iz samoce nikne veza,da sve sto je postojalo tako lagano nestane.Medjutim,i suza samoce nije toliko sama,ali,kada je pokidas,imas osecaj da ces dobiti krila,ali opet ona se opet stvori,kao nova.
Bio je mlad,ne bas toliko lep,ali ne toliko lep da su ga drugi zaobilazili,ne javljajuci mu se,vec lep u dusi.Trudio se da stvara,u dusi je bio nekako miran,povucen,drhtav,nezan,u srcu hrabar,odlucan,a u ocima iskren,pazljiv i osecajan.Koliko god se on bio trudio,ljudi su zazirali od njega,govorili da je jos samo jedan cudak i da ih se kloni,mada je njemu to bilo i najpotrebnije,da ima sa kim da progovori,da ima tu rec podrske.Uzalud,on je ostao cvrst i na nogama nastavio da se bori sa tim sto mu sudbina donosi,sve od zgusnute krvi na ivici isana,pa do trsave masne kose.Taj mantil,kao da ga on drzi u samoci,nekako ga cini mracnim,toliko mracnim da prosto nije ni cudno sto ga cak i deca izbegavaju.Na ostarelim,pozutelim papirima zapisivao je svaki svoj korak,u nadi da ce jednoga dana naici na jednu osobu koja ce ga izvuci iz samoce.Dugi niz godina,sve je isto,samo sto je mantil malo pocepan,i on se nije obrijao,licio je na,hm ne na homosapiona vec homoerektusa,mada kad bolje razmisli,otisao je do kafane,da se prvi put kao covek napije,kao covek iz samoce,i na taj nacin kako on zivi i izdrzava samocu.Vracajuci se,pijan kao mali viking,pao je na plocnik,i nesto brbljao,toliko sporo da se jedva razumelo i sta govori,kao da je pricao sa djavolom i andjelom na remanima.Kada ga je konacno nesto podgilo sa tog plocnika,u njemu se mogla videti odluka,pozrtvovanje,i hrabrost.Skinuo je mantil,bacio ga je sto je dalje mogao od sebe,u nepovrat,zatim je po kisi nag trcao do svog toplog doma,istusirao se,obrijao,i napisao na papiru:Kada covek zivi sa samocom,to je kao da je covek celik,kao da zeli da bude srecan zbog nekog drugog,a i dalje zeli da bude voljen,i uradi sve na sve moguce nacine da sebe pokaze u dobrom svetlu,a i dalje ustvari topi svoje ruke slanim suzama svojih.
p.s budite blagi hehe
Grci su zbog Jelene srusili Troju,a ja bih sve za ovu moju :)
|
|
| |
|
|
|
post # 3 | 22.02.2012 , 11:05 PM
|
Quote (badule) A pravopis ti je ... kantastrofa... Poradi na tome,nemoj da te mrzi. Imas dara za pisanje,nemoj da ti sitnice kvare taj dar.
Hvala covek pa poradicu na tome,moram.Hvala jos jednom.Ubacicu jos tekstova
Grci su zbog Jelene srusili Troju,a ja bih sve za ovu moju :)
|
|
| |
|
|
|
post # 5 | 23.02.2012 , 0:29 AM
|
Evo novog teksta...
Nikada nisam prezao da iskazem svoje emocije,sem osobi kojoj zaista zelim.To me kosta,ne mogu da opisem samo kako se osecam,te posledice i te stvari.Vreme ne mogu da vratim,sta je bilo bilo je,kao i svaki prosecan covek zeleo bih da bar malo vratim vreme,ili trenutak u kome sam se nalazio,da ispravim te greske i da me upozna onakvog kakv zaista jesam.
Neverovatno je to,da toliko emocija lezi na mom srcu i toliko gneva,borim se koliko toliko,ne predajem se.Kisa,moja najbolja prijateljica,koja me u svemu podrzava,koja me razume.Cak ni njoj vise ne vredi govoriti u ljubavi i osecanjima.Jos kao mali,osecao sam da je ljubav nesto najbolje na svetu,samo je bitno odrzati ono u sebi,sto je sebi obecano sto se ljubavi tice.Bukvalno mislim:Ako si sebi zacrtao cilj,da postujes devojku,da je ujutru budis poljupcima i kolacem koji ona najvise voli,da joj svakodnevno govoris koliko je volis,da je zagrlis kada joj je tesko,obrises suze kada place,odvedes u njen omiljeni luna park,uzmes mali znak paznju(ruzu),sa njom igras zmurke i dozvolis da te upozna onakvog kakv u stvari jesi.Ponekad se desi,da devojka jednostavno nije za tebe i to ide dokle ide.Sta ces,zivot ide dalje,pomiris se sa tim,i glavu gore.A ne da dozvolis da ti neko kvari ono sto si sebi zacrtao.
Sve ovo meni padne u vodu,kada se pogledam,normalno je da o sebi mislim da sam ruzan,dok drugi govore da nisam.Ali opet,to osecanje prema samom sebi nekako najvise negujem i nikako da ga promenim.Kada god sam pokusao da se priblizim devojci,odgurnula bi me od sebe i govorila pogrdne reci i ta misao da sam ruzan je sve veca i veca.Pomirim se i sa tim.Lagano put pod noge kuci.Kada ustanem,uvek me drzi misao na to,kako cu ugledati voljenu osobu kraj sebe,kako spava,i odraditi sve ono sto sam zacrtao i obecao sebi,da budem ono sto jesam,i kafa mi tad postane najcesci gost.Mrzim noc,stvara tu samocu i tugu od koje se jedva bezi,iz koje samo snalazljivi pobegnu.Volim dan,nekako mi uz pricu sa ukucanima i drustvom prodje kroz smeh i uz kojeg odmacim negativne misli.Muci me i prica kako nisam sveta video,mozda kada budem nekada video promenim misljenje o sebi i dozvolim sebi da upoznam prirodu,i nadjem osobu koja ce me voleti bas onakvog kakav ustvari jesam.
Nikada necu razumeti,zasto se noc krije,a dan ume da bude sjajan.Da u coveku postoje toliko emocija za koje snagu skuplja da bi ih izrekao,a ne zelju i onako kako treba da bude.Ali,kao sto rekoh,zivot ide dalje,sve u svoje vreme!
Grci su zbog Jelene srusili Troju,a ja bih sve za ovu moju :)
|
|
| |
Soldier of Jah Army
|
|
post # 6 | 13.04.2012 , 2:58 PM
|
Još jedan siv dan,bez boja,mirisa i zvukova prirode.Sve je tako tiho kao da je ovo mjesto duhova.Oblačim duks i one brze patike.Stavljam kapuljaču koja je nekad služila da ublaži hladnoće a danas da štiti i sakrije,izlazim napolje.
Kako je hladno ovdje,ljudi prolaze,posmatraju me.Pitam se:"Zašto?".
Odlazim pred staru napuštenu zgradu,sjednem na hladan beton i pustim neku muziku.Nešto tiho i opuštajuce.
Zagledam se u jednu tačku ispred sebe,slušam muziku i korake ljudi što prolaze pored.Kad prolaze uspore korak,neki čak i zastanu.
Osjetim da me gledaju,pročitam im misli i vidim sebe u njihovim očima.Vide me kao još jednog propalicu,klošara,narkomana.Kao krvoločnu zvjer koja je spremna da skoči i ubije.
Neko vrjeme mi bude zanimljivo,kad mi dosadi podignem glavu i pogledam ih pravo u oči.
Kako samo ubrzaju korake tad,izgube se.Počinju da bježe,a na putu bjega im sve zapinje.Da li je to strah?Kako je samo smješno posmatrati ih.
Ulica je ponovo pusta,gasim muziku,uživam u tišini i padam u svoj svjet mašte,polako sklapam oči.
Odjednom se vraćaju boje,mirisi i oni divni zvukovi prirode.Dolazi moj andjeo.
Osjetim je,čujem njen dah i osjetim njen miris.
Pruža mi ruku i podiže me sa hladnog betona.
Kad sam sa njom imam osjećaj kao da lebdim,ona mi vraća normalne osjećaje koje nemam bez nje.
Ponovo sam sposoban da volim i tugujem,ali samo nakratko.
Gledam te smedje oči i dodirujem njenu kosu boje krvi.
U njenim očima vidim svoj odraz,ne odraz krvoločne zvjeri koja plaši ljude i tjera ih da bježe,već odraz dječaka sa istim plavim očima kao njene.
Zašto me ona ne vidi kao drugi?Zašto ne pobjegne u panici i strahu?
Dodiruje me po licu,sklanja kapuljaču i osmjehne se.
Odjednom taj bljesak i ona nestaje,iščezava.
Otvaram oči i vidim ljude kako prolaze,uplašili su je njihovi koraci.
Ponovo postajem ta krvoločna zvjer i vraćam se na hladan beton.
U tom trenutku sve ponovo gubi boju i mirise.Zvukovi nestaju,ponovo vlada tišina.
Život gubi smisao.
Ustajem i odlazim,ali znam i osjećam da me odnekud posmatra i štiti,moj andjeo.
Daje mi tu iskru,varnicu koja me održava živim.
Pali vatru u srcu ove zvjeri i daje joj tu nadljudsku snagu.
Jednog dana,kad srce zvjeri prestane da kuca,taj plavooki dječak će otici sa tim andjelom na neko mjesto gdje su boje,zvukovi i mirisi stalni.Da je voli i osjeća.
Do tad mi ostaje da se borim i čekam te smedje oči i kosu boje krvi.
vec sam objavio na nekoj temi,al evo i ovdje.......stan jel ovdje pise samo OtimamMlados ili mogu svi? 
Be my love?
|
|
| |
|
