|
|
post # 1 | 10.07.2012 , 1:23 PM
|
Уторак, 11 Октобар 2011 13:41 |
Интервју за Сведок - Феђа Димовић, члан хип-хоп групе „Београдски синдикат“ и донедавни колумниста најстаријег листа на Балкану“
Пише: Милан Динић
Феђа Димовић је адвокат из Београда. Дипломирао је на правном факултету Универзитета у Београду на смеру за међународно право и након тога положио правосудни испит. Један је од оснивача „Београдског синдиката“, са којим је издао неколико музичких албума и одржао велики број концерата у Србији и широм Европе. Учествовао је у оснивању „Напредног клуба“. Уредник је у издавачкој кући „Мир паблишинг“, за издања из области политике и геополитике. Стални је колумниста дневног листа „Политика“ и сарадник бројних независних интернет страница које преносе његове текстове и интервјуе. Рођен је 10.01.1977. год. у Београду.
Овако на сајту дневног листа “Политика” стоји исписана биографија Феђе Димовића, адвоката, музичара и, донедавно, редвног колумнисте ове новинеа. Да ли ће та биографија и текстови које је објавио остати и даље на сајту – зависи од уредништва. Ипак, нових колумни свакако неће бити јер Димовић више не пише за „Политику“!? Уговор му је раскинут под образложењем да се жалио на цензуру. Шта је истина? И да ли се ради о (ауто)цензури, у разговору за „Сведок“ Феђа Димовић износи своју страну приче.
Сведок: Како је дошло да „Политика“ раскине сарадњу са вама?
Ф.Д: Послао сам им сатиру под називом „Обећана земља“. У њој се говори како су Срби, слушајући приче о Обећаној земљи – ЕУ, кренули бродом тамо. Пошто није било ветра на мору, Срби су, да би наставили пут, почели да бацају све – књиге, историју, заоставштину да би се на крају скинули голи. Међутим, када су стигли у Обећану земљу, наишли су на крш и сивило. Пошто је текст био дупло дужи од редовне колумне, предложио сам уреднику да то објаве у два наставка. Тада ми је урденик Бранислав Радивојша одговорио мејлом у којем је коментарисао мој текст, што раније није радио. Написао је да је текст прилично наиван, да су „Погледи“ део за озбиљну политичку анализу и да имају „Сатирикон“ недељом и да пошаљем други текст.
С: Да ли сте га написали?
Ф. Д: Онда сам ја написао, како ће се испоставити – последњи текст, који се односио на организацију српских студената у иностранству. Тај текст је изашао у петак, 9. септембра, да би ме у понедељак 11. септембра позвао уредник. Претпоставио сам о чему се ради, јер је мој текст „Обећана земља“ већ објављен на неколико сајтова. Уредник Бранислав Радивојша ми је рекао да отказују сарандју са мном. Нисам ни питао зашто, већ је он сам кренуо да износи разлоге.
С: Који су то разлози?
Ф.Д: Рекао ми је да сам се негде на интернету жалио на цензуру и рекао да је „Политика“ добра за увијање меса.
С: Да ли сте ви то рекли?
Ф. Д: То је било у оквиру приватне преписке на мом „Фејсбук“ профилу. Притом, Бранислав Радивојша није у листи мојих пријатеља на „Фејсбуку“ и није могао то да види, што значи да мене неко прати и преноси. То за „увијање меса“ сам написао у шали, одговарајући на коментар мог пријатеља Саше Ђуровића који је и сам требало да пише колумну за „Политику“ па му нису објавили ни први чалнак који је написао о једном тајкуну. Ђуривић је написао да је „Политика“ добра само да се направи молерска капа, а онда сам се и ја нашалио за то око меса.
С: А да ли сте се жалили на цензуру?
Ф.Д: То да сам се ја жалио на цензуру није истина, јер нигде у јавности то нисам рекао. Ако је неко објавио мој текст који је био цензурисан и то навео, онда то није погрешно, јер моји текстови јесу били цензурисани. Међутим, ово је полицијска држава која се више бави шта неко пише на „Фејсбуку“ него да се баве озбиљним питањима. Мислим да је то само изговор како би ме се решили због ранијих текстова, а сада иду и избори. Сигуран сам да је то позадина приче. Иначе, у време у које сам ја почео да пишем, 2008, била је други главни уредник „Полтике“ и друга власт. Сумњам да бих ја у овој гарнитури уопше био и ангажован.
Сведок: Колико дуго сте писали за Политику?
Ф.Д: За „Политику“ сам писао од почетка 2008. године. Сарадња је почела на предлог мог пријатеља Чедомира Антића, који је неке моје текстове објавио на сајту организације „Напредни клуб“. Онда је „Политика“ с времена на време објављивала моје текстове, који су праћени великим бројем коментара читалаца. После извесног времена добио сам понуду да будем стални колумниста. Та сарадња је трајала до пре петаестак дана.
С: Каква је била та сарадња?
Ф.Д: Сарадња је била по систему топло-хладно, некада је било коректно, а некада је долазило и до цензуре. Чудно је што никада нисам упознао свог уредника, никада нисам отишао у уредништво, већ се све одвијало тако што ме они обавесте телефоном да је мој ред да напишем колумну. И, ако буде среће, та колумна изађе онако како сам је ја написао. Међутим, увек се дешавало да се нека реченица која је шкакљива избаци. Сугестије са уредничке стране, у погледу стила и смисла сам прихватао. Међутим, када је отворено упућена критика некоме из власти, те реченице су брисане. Неретко се дешавало да се текст објави и онда видим да је избачена нека реченица. Све реченице у којима се директније критикује актуелна власт нису могле да иду. Могло је нешто општије, али конкретно – ништа.
С: Под којим образложењем су тражили од вас да избаците спорне делове?
Ф.Д: Када сам пишући о скупу НАТО у Београду навео да се ради о НАТО самиту, из уредништва „Политике“ ми је то оспорено као нетачно, јер то није био самит НАТО већ су били ту и Руси и други. Ја сам тада одговорио да сви добро знамо да је то био НАТО самит, а да то што се наши политичари праве наивни и што се тако пласира у јавност, то је друга прича јер је народ киван на НАТО. Онда ми је речено да је званичан став наше владе да смо неутрални и да то није самит НАТО. На такву опаску сам питао – да ли сам ја портпарол владе, или колимниста који пише онако како мисли? На то су ме замолили да, или драстично изменим чланак, или да напишем нови, што сам одбио. Дакле, све време док сам сарађивао са „Политиком“ постојала је нека натегнутост и неки притисак.
С: Ако мислите да разлози који су вам наведени за мењање или необјављивање ваших чланака нису тачни, шта мислите да је у позадини?
Ф.Д: Разлог је цензура и, превасходно, аутоцензура. Мислим да је аутоцензура нешто што се увлачи у медије јер људи, плашећи се за посао, неће да се замере некоме на врху. Њима је лакше да избаце текст неког Феђе Димовића него да се замере некоме у власти.
С: Мислите да је тај страх основан?
Ф.Д: Мислим да је страх реалан јер су медији веома важни. То што сам ја избачен из „Политике“ уочи избора, иако су моји текстови доста читани и коментарисани, само потврђује да писана реч и даље има неку моћ и да ју је потребно прилагодити владајућем мишљењу о еврофанатизму и фрази „Косово и Европа“. Не треба њима нико ко ће да разбија неке илузије. Треба убити слободне људе, то је циљ.
С: Настављате и даље да пишете?
Ф.Д: Да. Текстове објављујем на сајту Београдског синдиката, али и други медији, пре свега на интернету, преносе моје текстове. Интернет не могу да контролишу.
Примери цензуре
- Када је био самит НАТО у Београду, из колумне коју сам написао о том догађају изачена је реченица која се односила на усхићење министра одбране Драгана Шутановца поводом тога што се возио на америчком носачу авиона и летео у њиховом авиону недавно пре самог скупа. Тада сам направио поређење да је то усхићење било као када се нека спонзоруша провоза у неком добром аутомобилу. Такве реченице никада нису могле да уђу.
У последњем чланку који сам објавио, под насловом „Има ли Србија своју елиту“, писао сам о организацији наших студената у иностранству која окупља младе људе са престижних светских универзитета. Тим поводом сам написао следеће: „Са једне стране имамо младе људе који су завршили највеће универзитете, а са друге стране имамо министре који немају факултете“. Наиме, зна се да је на челу Министарства културе човек који је јавно рекао да нема завршен факултет и да је по професији државник. Зашто је то спорно ставити, када је он сам то рекао?
„Ово није ниво Политике“
- Дешавало се да уредник позове и каже да текст не може да иде јер вређам. Пошто сам адвокат и много пута сам радио на предметима који се односе на увреду и клевету путем средстава јавног информисања, врло добро знам ту материју и знам да себе заштитим када пишем такве текстове, како ја или новинарска кућа не би добили тужбу због мене. Онда сам питао – где сам ја то вређао? Неретко би се десило да идемо реченицу по реченицу где бих ја побијао то што је наводно спорно да би ми на крају било речено – „ово није ниво Политике“, или ншто слично.
Медијска рампа за „Београдски синдикат“
С: Ви и кроз текстове песама „Београдског синдиката“ доста критикује друштво. Пошто се крећете у јавности и део сте јавног живота, на основу онога што видите и чијете, и на основу сопственог искуства – има ли у Србији слободе да се изнесе своје мишљење?
Ф.Д: Дефинитивно нема. Све моје колумне су биле потписане на следећи начин: Феђа Димовић, члан „Београдског сидниката“. Ми смо пре годину дана издали албум „Дискретни хероји“ и омогућили људима да га бесплатно преузму са нашег сајта. До сада га је преузело преко милион људи. Притом, нас нема нигде – ударена нам је тотална рампа у медијима. Раније смо имали најмање три концерта месечно, а сада смо за годину дана имали толико. Иначе, ми смо раније и те како били пожељни. Када смо 2002. издали албум „Говедина“ у којем смо на шаљив начин критиковали политичаре. Та критика је била духовита, али не претерано дубока. То ће они да пусте, као што су у време Милошевића пуштали Индексово позориште. Али новим албумом дајемо критику система вредности који нам се намеће и ту смо цензурисани. Није им спорна нека критика личности, али им смета свака критика система. Ми смо организовали и трибине по Србији под називом „Пројекат Србија“ где смо се сретали са младим људима и отоворено дискутовали. Наша порука је пратите идеале, а не људе и зато смо опасни.
Музичке порука владе Србије
Колективна успаванка
С: Говорило се да је у време Милошевића систем вредности пропагиран и кроз музику, па се тада у први план истакао турбофолк. Како је то данас?
Ф.Д: Популаришу се сви који праве љубавне песме и гурају причу у смислу „само позитивно“ и „добре вибрације“. То су најобичније флоскуле које су заправо музичке поруке владе Србије о томе како треба ширити оптимизам у народу. То није случај смао у музици, већ свуда. Цела јавност која има медијску прођу учествује у прављењу колетивне успаванке!
Пре неколико дана сам гледо емисију на „Авали“ која се завшава речима: „Ово је била емисија "Милица на квадрат, место за славне и богате“. А где је неко место за поштене, паметне а сиромашне? Народу се намеће да се више бави тиме колику кућу има нека певачица, и колико је новца потрошила на летовање.
С: Колико има истине у тим причама?
Ф.Д: Ми који се бавимо музиком смо боље информисани и знамо да је то лаж, и да те певачице не живе такав живот већ је то глуматање како би негде добиле већи хонорар за неку „тезгу“. Ипак, овој власти и ономе ко уређује културну политику у земљи то одговара – хлеба и игара. И када неко, као што сам то пробао ја, напише нешто о томе, шта ће да кажу – бриши овог и терај га одавде!
1.Pre postavljanja komentara procitajte Pravila Foruma!
2.Koristite pretragu pre otvaranja nove teme!
3.Pogledajte moje opise igara ovde.
Did I ever tell you the definition of insanity !?
|
|
| |
