|
|
post # 1 | 10.07.2012 , 3:57 PM
|
КАКО СМО УБИЛИ СРБИЈУ
Дух, живот, држава, заједница, поезија, закони
могу бити резултати заједничког живота народа,
од тих резултата живе потомци, непрекидно их изнова стварају
тиме што њима живе – Бела Хамваш
Слатка је утеха надати се да ћеду наша имена живити
и мила нашем роду бити за добро које смо му учинили
до оних самих далеких времена када се наше кости
у прах обрате – Доситеј Обрадовић
Колико год то многима звучало чудно одувек сам био легалиста и етатиста. Пола свог живота сам провео у борби против самовоље државне власти, све време сањајући да ћемо једнога дана добити државу која ће бити права заједница. Државу којој бисмо сви одано служили, без задњих мисли и преиспитивања. Државу којој ћемо спремно предати део своје слободе и индивидуалности, а за узврат од ње добити бригу и сигурност. Која ће бити много више од химне и заставе, која ће хранити и бранити своје грађане, учити нас да се међусобно поштујемо и помажемо. Државу која ће испуњавати своја обећања и обавезе из уговора потписаног са сопственим народом. Државу која ће бирати најбоље и најпоштеније, уместо што узима глупе, себичне и послушне. Ону која у службу позива Доситеја и Томаса Мора, не одбија Теслу, не гони Иљина, не убија Лорку и Сократа.
Ми такву државу, на жалост, немамо. Вероватно је нисмо ни заслужили. Увек смо били склони да пратимо људе и градимо њихове култове, а да запостављамо сопствену заједницу – нашу Србију. При том смо успели да помешамо све могуће појмове. За нас су народ, земља, држава и политика једно те исто. Ми поистовећујемо политичке партије са земљом у којој смо се родили. Зато је стално псујемо и напуштамо. Зато многи од нас олако пристају да за новац раде против своје земље. Своју патриотску потребу задовољавамо по кафанама и славећи победе омиљених спортиста. Мислимо да се љубав према отаџбини доказује махањем заставе, подизањем три прста и громогласним узвикивањем «Србија!». Онда се опет враћамо својим себичним животима и потребама, настављамо да варамо и лажемо једни друге, хватамо се за гушу због најмањих ситница и покушавамо да све време остваримо личну корист. Зовемо себе патриотама, Србима, верницима, православцима, а немамо чиме то да поткрепимо. Злоупотребљавамо православље. Позивамо Бога у помоћ кад год нам је тешко, па му окренемо леђа чим нам мало крене. Своју веру доказујемо тако што славимо славу и користимо у говору изјаве као што су «даће Бог», «Боже помози», «Бог ти помогао», «Боже Господе». Постимо телом, а грешимо душом. Позивамо се на Свето писмо, а да му нисмо ни корице отворили. Бранимо српске светиње на Интернету, који је постао сурогат за неше животе. Виртуелно се дружимо и подржавамо, док на улици склањамо погледе.
Ми смо починили најтежи злочин према својој земљи. Убили смо је. Можемо да се вадимо да је то убиство заправо несрећан случај, али смо је ипак убили. Својим немаром и себичлуком смо је убили, јер јој нисмо пружили помоћ када јој је била најпотребнија. Побегли смо са лица места да би склонили своје осетљиве носиће од смрада њене лешине. Нисмо је чак ни честито сахранили, јер би тиме морали да признамо да смо је ми убили. То би нам онда одузело право да се и даље пијани бусамо у груди и ричемо «Живела Србија!», упирући прст у неког другог кривца. Овако бачена у јарак, Србија је остављена на милост и немилост разним стрвинарима - црвима који ће јој изјести утробу и вранама које ће јој попити очи. Када сврше свој стрвинарски посао, они ће њено трупло напунити ништавилом. Препарираће је шаблоном, техником, брзим протоком информација и лажима које ће потећи уместо њеног крвотока. То онда више није ни држава, а далеко од тога да је заједница. То је зомби-држава чију је душу запосела зла магија крупног капитала и себичних интереса. Она тежи да се придружи осталим зомбијима у подземном свету, који нам се лажно представља као заједница. У том подземном свету и ми смо само мртваци, прикопчани у програм који симулира живот. Живимо као у Хакслијевом «Врлом новом свету» - дубоко подељени у касте, испраних мозгова и ослобођени од емоција. Узимамо нашу дозу «соме» - бесомучно гомилајући разне непотребне ствари, мењајући људску слободу за слободу тржишта, сводећи своје животне одлуке на избор робе у хипер-маркетима.
Ми смо само једно од многих племена на чије обале су се искрцали конквистадори. Осетили смо моћ њихових мускета, али и сјај дарова које су нам донели. На крају нас нису покорили својим оружјем, већ ђинђувама и украсима које смо поносно окачили о своје вратове. Постали смо зависни од њиховог сјаја и пристали да се добровољно покоримо, како бисмо добили још мало поклона. Навукли смо се на бели шенген, Интернет, Холивуд, концерте, кабловску телевизију, таблоиде, фаст фуд ресторане и прогутали причу да свако од нас може да постигне све у животу, само ако се довољно фокусира. Да свако може једног дана да поседује јахту, вози «Ферарија», општи са манекенкама, дружи се са «селебрети» личностима...Ко би се сада одрекао тог сна? То је добро питање! У разговору је свако од нас «грађана», барем једном, споменуо како му је свега преко главе и како планира да се ускоро пресели на село и обрађује земљу. Колико има искрености у таквим изјавама, а колико је то заправо дечије заваравање и бежање од стварности? Ми смо попут детета којем је неко поклонио омиљену играчку. Сада замислите како би реаговало то дете кад би му неко одузео играчку. Плакало би и кукало док му она не би била враћена, или би на крају добило батине, па би му опет дали играчку када би се мало примирило и постало послушно. У нама куља бес и жеља за променама, али смо сувише лењи и себични да се одрекнемо својих новостечених навика. Због тога ће нас увек јахати, како они на власти, тако и они који су инсталирали власт. Јешћемо се и нервирати у себи и лечити фрустрације на породици, пријатељима или случајним пролазницима. Ми смо мртво ткиво. Аморфна маса бедника! Убице своје земље!
И можемо да причамо до сутра о новим изборима и о новим људима и о новим геополитичким поделама, али то не мења чињеницу да смо постали нељуди. Да смо постали све оно што смо одувек презирали. Да смо се отућили једни од других и од своје земље. Да смо постали варвари који пљују на суштину и лочу примитивне садржаје из једне исте бачве. Док год смо такви варвари, овде нас ништа неће спасити. Неће ни Бог, јер смо њега првог протерали, али је он ту за нас ако се будемо искрено покајали. Ако поново постанемо људи, Господ ће нас видети као што је видео и народ Израиља. Ако се одрекнемо својих паганских богова које смо прихватили од конквистадора, можемо да очекујемо да ће нас поново огрејати Сунце. Ако поново будемо пронашли у себи и љубав за друге и заједно градили заједницу. Онда ће Господ уздићи Србију из мртвих. Та Србија ће постати и држава и заједница и наша кућа и склониште. Јер тада више нећемо бити убице него ћемо поново постати градитељи, нећемо се мерити новцем већ поштењем, нећемо отимати од своје земље него ћемо јој верно служити. Нећемо се водити филозофијом вилиног коњица и грабити све у тренутку, него ћемо себе даривати вечности у жељи да будућем роду оставимо земљу која није у рушевинама. Јер ако се не будемо освестили и променили, нећемо заслужити ништа више од овога што нам се тренутно дешава. Заувек ћемо носити Каинов знак на челу да смо убили Србију!
Искрено ваш брат и саборац,
Феђа Д. Димовић
1.Pre postavljanja komentara procitajte Pravila Foruma!
2.Koristite pretragu pre otvaranja nove teme!
3.Pogledajte moje opise igara ovde.
Did I ever tell you the definition of insanity !?
|
|
| |
