Lama je ogradjena staklom, kod nas moze da pljune samu sebe :D

Ma idi ti da vidis Rimski bunar, nece ti biti dobro... Ako je neko gledao film TT Sinrom I lavirint, to vam je to... Strese me neka jeza na pomisao sta sve ima, Beograd ispod sebe ima jos jedan grad, strasno.

Added (02 Dec 2010, 2:01 Am)
---------------------------------------------
U BEOGRADU postoji još mnogo podzemnih hodnika koji su građeni tako da
budu tajna. Takva im je bila i prvobitna namena, a i sada, kada su
postali manje važni ili beznačajni, ostali su isto tako tajnoviti kao
što su bili i onda, kada su nešto trebalo da znače.

U Resavskoj ulici, kod broja 38, nalazi se i danas neobično lepa
zgrada, čiji veliki luk, na šest pravilno raspoređenih ulaza, govori o
tome da je bila nekome i nečemu posebno namenjena. Ovo zdanje
napravljeno je pre Drugog svetskog rata, i to od novca ondašnje
Mornaričke uprave, a bilo je namenjeno za stanovanje najviših oficira
onog doba. Zgrada je i danas izuzetno očuvana, pa zato i sada odaje
sjaj vremena kada se gradilo sa velikom stilom.

Ispod nje, već u skladu sa vremenom u kome je zgrada nastala,
postojali su podzemni hodnici, koji su vodili ka današnjoj zgradi
Generalštaba, srušenoj u bombardovanju 1999. godine.
Ruku na srce, hodnici su tada, u vreme kad su stvoreni, vodili ka
drugim zdanjima na istom mestu, ali imali su istu, konspirativnu
namenu. Tada nije bilo načina za hitnu evakuaciju važnih ljudi
helikopterima ili nekim sličnim prevozom koji bi bio dovoljno
munjevit, kao što su to mogli da budu tajni hodnici, baš ovako
zamišljeni.

Danas je taj deo ispresecan zidovima koji su naprasno **nastali** baš
na ovom mestu posle Drugog svetskog rata, pa tako ni ovaj prostor nije
više celovit, niti dovoljno dostupan radoznalom istraživaču. Ostao je
**u amanet** stanovnicima ove zgrade, ali sada samo kao podrumski
prostor, koji će radoznalije među njima da podseća na tajanstvenu
ulogu koju je nekada imao, a u dečjoj mašti će da budi dovoljno
prostora za imaginaciju šta je sve baš tu, za vreme rata i posle
njega, moglo da se dešava.

KUDA VODI TUNEL
TEK nekoliko stotina metara niže, u pravcu prema zgradi beogradske
Železničke stanice, nalazi se još jedno zdanje na koje su Nemci mnogo
računali tokom okupacije. To je današnja zgrada ŽTP na uglu Nemanjine
i Sarajevske ulice, u kojoj se tokom rata nalazila jedna od brojnih
nemačkih vojnih komandi.
U vreme borbi za oslobođenje grada od fašističkih vojnih formacija,
ostalo je zapamćeno da su Rusi i partizani upravo pred ovom zgradom,
baš kao i u samoj Nemanjinoj ulici, imali ogromne gubitke. Otpor je
bio snažan, žrtve mnogobrojne, a zastoj u planiranim operacijama
očigledan. Nemci su se vrlo srčano borili, jer su znali da ih u
protivnom ne čeka ništa dobro. I danas dovoljno radoznao prolaznik
lako može da vidi kako je sama zgrada **prošarana** ostacima kuršuma,
koji su nevešto, posle rata, samo zabašureni slojem glet-mase, tako
različitim od boje fasade same zgrade. Okrugle fleke, pogotovo oko
svakog ulaza u zgradu, samo potvrđuju da su se ovde vodile borbe koje
ni napadačima ni braniocima nisu obećavale lako okončanje sukoba u
kome su se našli.
Zaprepašćenje je bilo veliko kada je pucnjava najzad prestala,
oslobodioci ušli u zgradu, i tamo nisu zatekli nikoga!

Nemci su uspeli nekako da pobegnu, ali ovima nije nikako bilo jasno
kuda, na koju stranu. Doduše, i zgrada je velika pa im je mnogo
vremena odnelo pažnjivo pretraživanje ostalih praznih prostorija, ali
na kraju Nemaca nigde nije bilo.
A njihovi vojnici, ispostavilo se kasnije, izašli su u okolini
Železničke stanice, odakle su nastavili dalje povlačenje. Jer, ispod
ove dve važne zgrade postoji tunel, kojih ih povezuje, i koji su Nemci
prvo držali u najstrožoj tajnosti, da bi ga posle, na kraju rata i
iskoristili.

TVRĐAVA POD ZEMLJOM
CEO potez od Nemanjine ulice do Železničke stanice, ostalo je u
sećanju svedoka, predstavljao je jedan od najkrvavijih gradskih
frontova za vreme oslobađanja Beograda oktobra 1944. godine. Tu je
bila možda najveća koncentracija važnih nemačkih uporišta, i baš zato
je sve bilo obezbeđeno, kako podzemnim tunelima, tako i niskim
bunkerskim punktovima, koji su pretili potencijalnom napadaču gotovo
ispred svake od zgrada u ovoj ulici.

Stariji Beograđani pamte da tom ulicom nije mogla ni **muva da
proleti** i da je tu, posle bitke, ostalo mnogo olupina ruskih
tenkova, jer je i pre početka samih operacija jedino oklopna jedinica
mogla da se nada da će probiti ovakvu odbranu.
Ali, isto tako se sećaju da su u danima posle oslobađenja ovakvi ulazi
još dugo bili vidljivi. Građeni su da budu iste one sigurnosti i
čvrstine, kao i podzemni objekti koje smo sretali na Čukarici, ili na
drugoj strani grada, duž Zvezdarske šume, dakle na mestima koja su
bila od suštinske važnosti za kontrolu prilaza gradu.
I ovi bunkeri bili su, verovatno, povezani spletom podzemnih prolaza,
koji su posadi davali osećaj dodatne sigurnosti, ali i veliku
manevarsku moć, pošto bi u toku borbe mogli brzo da se premeste sa
jednog mesta na drugo. Najzad, mnogo je korisniji onaj vojnik koji
nije uplašen pred mogućnošću da će se naći u bezizlaznoj situaciji, a
ovakve podzemne podobnosti su umnogome pomogle Nemcima da se baš tako
osećaju. Odstupnica je postojala, i oni su znali za nju.

ZABORAVLJENI PROJEKTILI
OBNAVLJANJA beogradskih saobraćajnica neretko donose graditeljima
čudnovate susrete sa prošlošću. Jedan od njih bio je tokom
rekonstrukcije Ulice Tadeuša Košćuška, kada je ispod stare kaldrme,
koju je najzad trebalo da nasledi asfaltna podloga, pronađena nemačka
bomba iz šestoaprilskog bombardovanja 1941. godine.
Ugnezdila se na oko 20 santimetara ispod ulice kojom su svakodnevno
prolazila bezbrojna vozila uključujući i teške kamione. Čudo, ili
čista sreća, hteli su da paklena naprava ne eksplodira tokom svih tih
godina.

Iz neobičnih sećanja direktora Muzeja jugoslovenskog vazduhoplovstva
Čedomira Janića, pominjemo ono kada su kopajući temelje za kuću u
Ulici Orlovića Pavla meštani pozvali stručnjake, budući da su pronašli
neku čudnu granatu. Kasnije se ispostavilo da je tamo, na pola puta
između Crvenog krsta i Slavije, ležala 80 godina, puna eksploziva, još
iz Prvog svetskog rata.
Nije reč o metafori: beogradsko podzemlje je razgranato i dublje nego
što to mnogi misle; ipak, nema tamo ni bauka ni sakrivenog blaga ili
duhova, tek poneki beskućnik, prašnjava gajba s (praznim) pivskim
flašama, pacovi, paučina i, možda, skeleti stari nekoliko vekova koji
u mraku beogradskih laguma i dalje čekaju da budu propisno sahranjeni.
Dovoljno da raspali maštu? Reklo bi se da jeste, uprkos uveravanjima
arheologa da tamo dole nema ničeg naročito mističnog niti posebno
atraktivnog, kako kaže dr Marko Popović sa Instituta za arheologiju.

Beograd je ipak, to je činjenica, potkopan na sve strane. Podzemni
hodnici idu kroz Banovo brdo, zemunske brežuljke Ćukovac i Gardoš,
Senjak, Tašmajdan naravno i čitav stari deo grada i sa dunavske i sa
savske strane, Kalemegdan. Ima ih i u Rakovici, onih najmlađih iz
Drugog svetskog rata i na Voždovcu, Vračaru, Zvezdari. Zanimaju nas,
međutim, oni stariji. Koliko su stari?

Najdužu istoriju imaju tašmajdanske pećine, ispod današnje Crkve
Svetog Marka, odakle se još u rimsko doba, na periferiji ondašnjeg
Singidunuma, vadio kamen od koga će biti pravljeni sarkofazi
iskopavani dva milenijuma kasnije svuda po Beogradu. Sarkofazi, ali i
mnogo šta drugo, pravljeno je od tašmajdanskog kamena, govore za NIN
autori knjige "Beograd ispod Beograda", novinar "Večernjih novosti"
Zoran Lj. Nikolić i dr Vidoje Golubović.

Hodajući Tašmajdanskim parkom, vrlo često i ne sluteći ništa,
Beograđani šetaju po starom beogradskom groblju ali i nad spletom od
barem sedam pećina koje su i same u prošlosti bile grobnice. Neke od
ovih pećina su prirodne, druge su iskopali i proširili Rimljani i
Turci koji su odatle vadili šalitru, kaže arheolog dr Marko Popović.
Beograđani su se u njima skrivali od austrijskog bombardovanja u Prvom
svetskom ratu, ali posebno zanimljive one postaju u Drugom, kada ih
Nemci preuređuju u komandu jugoistoka, uvode struju u podzemlje i
grade podzemne komunikacije, "ali taj sistem nije završen", objašnjava
dr Popović. Niti je do kraja ispitan, dodaće Zoran Nikolić. Kuda su
vodili nemački podzemni prolazi? Pretpostavka je, ka svim važnijim
tačkama u gradu, štabu Gestapoa na današnjem Trgu Nikole Pašića, ka
Pravnom fakultetu, Manježu a odatle možda i do železničke stanice...
Nemačka skloništa i prolazi prešli su po oslobođenju u ruke vojske i
tako postali zabranjeni grad za znatiželjne istraživače, koji se sada
pitaju i da li su baš sve tašmajdanske prolaze prokopali Nemci. Ili su
oni "delo nekih davnih rudara", koji su "nameravali da ovaj deo grada
sačuva tajanstvenu, za mnoge skrivenu namenu"?

Austrijski ili rimski vodovod
Prvi hodnici i podzemni prolazi ispod beogradskih ulica pojavljuju se
tek u tursko doba, stav je zvanične arheologije. Dr Popović govori da
su u starom delu grada nađeni ostaci turskih vodovodnih kanala,
visokih 80-90 santimetara, širokih oko 60. Više i solidnije vodovodne
tunele, osmišljene da obezbede cevi od izvora u Malom Mokrom Lugu do
Kalemegdanske tvrđave, sagradili su Austrijanci u 18. veku u okviru
velike barokne rekonstrukcije Beograda. "Deo toga doživljava se kao
misterija," kaže arheolog Popović, aludirajući na tvrdnje koje prenose
Nikolić i Golubović, da su još stari Rimljani sagradili ove vodovodne
kanale. Kažu, Srbi i ostali kasniji stanovnici Beograda umeli su da se
koriste ovim antičkim nasleđem pa su Turci mnoge od njih, kada su
1521. godine konačno zauzeli grad, deportovali u Carigrad ne bi li
osposobili tamošnji Konstantinov vodovod.

Marko Popović, pak, kaže da su ostaci rimskog vodovoda nađeni na samo
dva mesta, u Studentskom parku i nedaleko odatle, u Rimskoj dvorani
današnje Gradske biblioteke, a i to su samo vodovodne cevi ali ne i
hodnici.

Tek, ovi podzemni prolazi, bili oni austrijski ili rimski svejedno,
imali su u jednom trenutku i interesantniju namenu - bilo je to 1801.
godine, kada su se zloglasne dahije kroz njih ušunjale unutar gradskih
bedema i otele Beograd od Hadži Mustafa-paše.

Osvajanja i osvajački pokušaji ostavili su Beogradu još tunela i
pećina. Istoričari beleže da su Turci 1440. godine, kada je sultan
Murat II opsedao Beograd, negde u okolini današnje Pariske ulice
iskopali lagum ne bi li se provukli ispod bedema i braniocima došli
iza leđa; bili su otkriveni, posada grada je sa suprotne strane takođe
prokopala prolaz, minirala turski, i nesuđeni osvajači ostali su da
leže ispod Beograda do danas. Sličan pokušaj uspeo je, međutim, 1521.
godine, kada su u Donji grad ušli sa dunavske strane i Beograd konačno
prešao u turske ruke.

U neposrednoj blizini onih laguma iz 15. veka, inače, nalazi se deo
beogradskog podzemlja koji je tokom devedesetih godina prošlog veka
dobio celishodniju namenu, nakon što su iz njih iseljene romske
porodice. To su mesta gde su danas klubovi "Lagum" i "Andergraund",
koja su Turci, a zatim i Austrijanci (uz današnju "Barutanu", koja je
tako i dobila ime) koristili kao skladišta baruta. Iz "Andergraunda",
priča Zoran Nikolić, vode urušeni tuneli za koje se pretpostavlja da
vode ka spomeniku Pobednik i na drugu stranu, ka francuskoj ambasadi.
Dr Marko Popović govori i da postoji još jedan podzemni hodnik ispod
Kalemegdanske tvrđave, koji je ostao neistražen. "Potiče iz 15. veka a
otkriven je 1965. godine. Ne zna se pouzdano kuda vodi, ali jasno je
da nije reč o vodovodnom tunelu, već da je to bila komunikacija. O
tome svedoči i visina ovog tunela od 160 santimetara", kaže Popović.
Od Gardoša do Kalemegdana

Ovaj i ovakvi neistraženi tuneli podstakli su, naravno, širenje priča
a jedna od najzanimljivijih jeste ona da su beogradski lagumi bili
povezani čak sa onima u Zemunu. Jedan od takvih laguma "povezivao" je
(u priči) Rimski bunar na Kalemegdanu sa zemunskim brdom Gardoš na
suprotnoj strani ušća Save u Dunav. Ali, kaže dr Popović, Rimski bunar
"niti je rimski, niti je uopšte bunar", iako je nastao tokom
austrijskih nastojanja u 18. veku da reše problem vodosnabdevanja.
Njegovo dno je 14 metara ispod nivoa Save. Međutim, on je dugo bio suv
pošto se završava u čvrstoj steni. Voda kojom je ispunjen, sliva se u
njega odozgo.

Daleko je misteriozniji i nejasniji - priznaje i dr Popović - drugi
bunar pronađen u centru današnjeg Beograda, kod Vukovog spomenika
prilikom kopanja metro-stanice. Zna se da su i njega sagradili
Austrijanci u 18. veku, potvrdili su to i predmeti pronađeni na dnu,
ali je "neobično što je tolika konstrukcija napravljena tako daleko na
periferiji tadašnjeg Beograda". "Nije jasno ni čemu je taj bunar
služio, jer nisu pronađene vodovodne cevi. Moguće da nije dovršen",
navodi naš sagovornik, i dodaje da od bunara vodi jedan zasvođeni
hodnik; kuda on vodi, takođe je nepoznato, jer ni on nije istražen. Uz
to, kaže Popović, ni u "obimnoj građi u Vojnom arhivu u Beču o ovoj
konstrukciji nema ni reči" premda, istini za volju, ni ova arhivska
građa nije do kraja proučena. Daleko manje romantično i mistično
poreklo imaju mračni lagumi u ****đorđevoj ulici - ukupno 13 - i oni
njima slični u Zemunu. Slični, jer su izgrađeni iz istih, "čisto
utilitarnih razloga", da budu magacini i skladišta. Kopanje su,
ponovo, započeli Austrijanci u 18. veku a nastavljeno je ono i u
devetnaestom. Na zidu najvećeg među ovim lagumima urezan je monogram
"M. O. 1809", za koga Nikolić i Golubović tvrde da se odnosio na
Milana Obrenovića, Miloševog brata. Uzgred, spominje se u knjizi
"Beograd ispod Beograda", iako nema mnogo veze sa ovom pričom,
nagoveštaj da je Milana Obrenovića baš te 1809. godine u Bukureštu
ubio K-đorđe. U svakom slučaju, i Milanov i ostali lagumi zadržali su
do danas prvobitnu namenu, a u najvećem od njih, koji je potpuno
zapušten, ostalo je još s početka prošlog veka da leži 17 ogromnih
buradi za vino od po nekoliko hektolitara.U ostalima su danas, gajbe
piva i kojekakav krš koji sakriva i uspomenu na ideju da se, počev baš
od ovih laguma, još 1883. godine ispod Beograda prokopa metro...

Beograd je **rođen** na Kalemegdanu, tu je uvek započinjalo i
okončavalo se ono što je uobličavalo bitisanje njegovih stanovnika. Mi
smo obišli deo njegovih podzemnih odaja, jednom davno napravljenih sa
potpuno drugačijom namenom nego što je to danas.
Zato smo posebno bili radoznali obilazeći nekadašnji veliki barutni
magacin **Pećine**, kakav je pun naziv mesta koje se danas jednostavno
zove **Barutana**, kao i depoe ispod Vojnog muzeja.
Kalemegdan je i danas prepun ostataka nekadašnjih skladišta i prolaza
koji su davno povezivali zidine i bastione, ali koji su sada dobili
tužnu namenu, pa se tu skrivaju beskućnici, dovoljno srećni zbog
činjenice da nisu pod vedrim nebom.
Ipak, najveći podzemni prostor ispod Kalemegdana je **Barutana**.
Sastoji se od ogromnog hodnika koji povezuje dve velike pećine.

KLESANE PORUKE
Jedan od razloga što su Austrijanci pobedili Turke u velikoj bici za
Beograd 1717. godine je bila eksplozija turske municije, koja je bila
nedovoljno zaštićena i koju je zapalio jedan austrijski projektil.
Barut se nalazio u jednoj od zgrada u donjem kalemegdanskom gradu, a
silina eksplozije je razorila i deo odbrambenih bedema, znatno
olakšavajući posao nadirućim Austrijancima.
Zato je jedan od prvih poslova koje su sebi pobednici dali u zadatak
bio da naprave sigurno mesto gde će se ubuduće čuvati barut, i radovi
počinju 1718, a traju naredne tri godine.
Tako su nastale ove velike veštačke pećine, koje su, kako kažu
stručnjaci, uklesane u stenu. Sastoje se od hodnika dugačkog 41 metar,
čija je širina 2,7 metara, i dve pećine, dimenzija 19,5 sa 17,5,
odnosno 17,4 sa 17,2 metra. Debljina zidova je između četiri i pet
metara, a iznad svodova ovih sala nalazi se debeo sloj zemlje čiji je
zadatak bio da ublaži eventualne udare.
Unutar hodnika koji spaja ove dve velike podzemne hale, nekadašnja
skladišta, poređani su sarkofazi pronađeni na ostacima nekadašnjeg
groblja u Beogradu. Odnosno, biće da je pametnije reći Singidunumu,
jer su oni svoj život živeli u onom, a ne ovom gradu. Danas su ti
sarkofazi - napravljeni uglavnom od tašmajdanskog kamena - prazni. U
prvoj pećini nalazi se lapidarijum, mesto gde se nalaze nadgrobne
ploče, mnoge od njih izuzetno očuvane, na kojima su i sada jasno
čitljiva imena pokojnika i poslednje poruke koje su na njima isklesali
njihovi savremenici.
Nije na nama da sudimo da li je mesto ovim spomenicima u klubu gde se
sluša glasna muzika, ali makar iz pijeteta prema onima koji su tu
vekovima konačili, valjda bi bio red da kamene grobne kutije ne služe
kao mesta na koja bi se naslanjale barske stolice i na njima držale
čaše sa pićem.
Ali, kao da je to jedina beogradska nelogičnost...

VRATA PROŠLOSTI
Tokom prošlih decenija u Beogradu je postojala jedna posebna, svečana
ceremonija, kada je otac sinu davao prve znake da ga uvažava kao
budućeg muškarca. To je bio odlazak u Vojni muzej na Kalemegdanu. Među
sablje, zastave, puške i ostalo znamenje starih ratnika.
Kalemegdanski muzej je po mnogo čemu specifičan i poseban. Ubistvene
naprave koje su ispred njega izložene na otvorenom, govore o tome
kolike je ljudskih života uloženo da bi one opravdale svoje
postojanje. Tu, pored eksponata koji su pred posetiocima u svako doba
godine, i po snegu i i na letnjem suncu, **skriva** se još jedno
značajno mesto, a to je sama unutrašnjost kalemegdanskih kazamata. To
su stotine kvadratnih metara podzemnog prostora koje trenutno dele
depoi Vojnog muzeja, sa jedne strane, i svlačionice kalemegdanskih
košarkaša, sa druge.
Vrata koja vode unutar zidina zatvorena su za posetioce, pa radoznali
posmatrači mogu da vide samo eksponate izložene napolju. LJubaznošću
ljudi iz Vojnog muzeja mi smo mogli da obiđemo i ovaj prostor, koji je
kroz istoriju često menjao namenu. Tu su bile i konjušnjice, tamnice,
skloništa i skladišta...Ispod tog dela tvrđave, koji prethodi
Stambol-kapiji i Sahat-kuli, nalazi se po osam prostorija sa svake
strane, gledano sa drvenog mosta koji vodi do njih. One najudaljenije
od ulaza u taj deo tvrđave **produžene** su tako da njihove dodatne
odaje duboko zadiru u bočne bedeme, odnosno okružuju sa jedne strane
košarkaške terene, a sa druge samo podnožje muzeja. Sada u delu koji
pripada Vojnom muzeju nema mnogo eksponata, ali jedan privlači posebnu
pažnju...
Kada smo videli motor koji se nalazio na fotografijama iz svih
uxbenika istorije koji su opisivali 27. mart 1941. godine, osećali smo
se kao da smo pronašli svoj lični **vremeplov**. Isti motocikl sa
prikolicom, na kojem se nalazio čovek sa zastavom u ruci, i sada
postoji. Nalazi se u depoima muzeja, a stručnjaci ove kuće požrtvovano
se trude da pronađu sve delove koji nedostaju, pa da mašina bude
potpuno ista, kao što je izgledala pre bezmalo 60 godina, u sumrak
Drugog svetskog rata.
Ne ulazeći ko je stajao iza ovog važnog istorijskog događaja, koji je
uvukao i Jugoslaviju u najveći ratni sukob u istoriji, imali smo
prelep osećaj da smo dotakli prošlost samu...
Iz K-đorđeve ulice postoje ulazi u 13 velikih laguma. Koliko su tu
dugo, veliko je pitanje i za većinu Beograđana, mada ih oni najstariji
pamte odvajkada. Nalazili su se iza zdanja koja su nekada bila ponos
Beograda, kao što su hotel "Kragujevac" i dabome, nekadašnja
carinarnica koju su zvali Đumrukana (po turskom "đumruk" - carina).

Svojevremeno je ovo bilo ubedljivo najvažniji, ali i najlepši deo
Beograda. To je bila i trgovačka žila kucavica prestonog grada, jer je
najviše robe u Beograd i iz njega bilo dopremano rekom, odnosno
brodovima. Tada je drumski saobraćaj bio nerazvijen i nesiguran, a
železnica još nije postojala, pa je rečni transport bio ubedljivo
najvažniji.

Istovremeno, bilo je neobično važno da se pristigla roba lageruje kako
se ne bi ukvarila, a u vreme kada nisu postojale hladnjače i frižideri
takav zadatak nije bilo ni malo lako rešiti. Tako su kopani lagumi,
veštačke pećine koje su se nalazile blizu luke da bi se u njih lakše
smestila roba, a istovremeno su to bila mesta u kojima je temperatura
bila stabilna i niska i leti i zimi. Da se ispod zemlje ne bi pojavila
buđ i vlaga, kopani su posebni otvori za ventilaciju, pa su ove
podzemne prostorije uvek bile provetrene i suve.

I danas prolaznici koji idu ka Kosančićevom vencu pored stepeništa
vide male kule, za koje misle da su nekakve puškarnice ili ostaci
nekadašnje tvrđave. Međutim, istina je da su to gornji otvori
ventilacionih tunela, koji se spuštaju ka unutrašnjosti laguma,
dvadesetak metara u dubinu.

Najveći lagum ima dva ulaza, nalazi se upravo pored bivšeg hotela i
ima oko hiljadu kvadratnih metara površine. Danas je to zapušten
prostor u kome se nalaze prazne bačve veličine garsonjere i bezbrojne,
razbacane gajbe iz sredine prošlog veka, koje izgledaju kao da su ih
zaboravili stari Rimljani, a ne neki varošani od pre pedesetak godina.
Tamo je nekada poslovalo skopsko preduzeće za promet alkoholnih pića
"Lazar", kome su ondašnje vlasti dale ovaj prostor na korišćenje.
Zaostala burad imaju zapreminu od po deset hektolitara, a osim debelim
slojem koji je stvorilo kapanje sa gornje ploče laguma, prekrivena su
prašinom koja dugo ostaje na prstima kada se dodirne.

Na jednom od najvećih buradi videli smo ugraviranu 1921. godinu. kao
datum kada je napravljeno. Interesantno je i to da su burad veća od
ulaza u lagum, pa je jasno da su u njega unošena deo po deo, a tek
onda sklapana. To je bio posao ondašnjih zanatlija koji su se zvali
pinteri. Međutim, kada je skopsko preduzeće napustilo ovaj prostor
burad su ostala neiskorišćena a ovaj lagum zaboravljen, sve do
današnjih dana, kada smo se opet "uvukli" u njega, neprijatno
iznenađeni činjenicom koliko i kako Beograd brzo zaboravlja svoje
blagodeti.

Od ulaza u lagume do tadašnje luke vodio je i minijaturni železnički
kolosek, kojim je prevožena roba od brodova do ovih magacina, i to
vagonetima nalik onim rudarskim. To nas vraća u još jednu važnu priču
vezanu za stari Beograd i prvu ideju da se u njemu stvori neka vrsta
metroa.
Naime, još 1883. godine dvojica građana, po imenu Gugla i Gal, od
opštine Beogradske tražili su koncesiju kako bi u praksi sproveli
jednu nesvakidašnju ideju. Oni su hteli da iz ulice Kneza Mihaila do
stovarišta savskog prokopaju "podzemnu železnicu za prevoz espapa i
putnika i da kroz nju sprovedu i vodovod". Tako je u Beogradu na
pomolu bio prvi svetski metro. U knjizi "Česme i fontane Beograda" ovo
je pedantno zabeležio publicista Vladimir Bunjac, koji je napomenuo i
to kako su Gugla i Gal hteli da se obezbede, pa su molili za obećanje
da opština do kraja godine neće nikome drugome dati takvu koncesiju.
Na sednici odbora od 14. maja 1883. godine, takvo obećanje im je bilo
dato.
Ne zna se zašto se Gugla i Gal više nikada nisu javili, i zašto
njihova ideja nikada nije sprovedena u delo, ali je sigurno da bi tako
Beograd postao jedna od prvih svetskih prestonica sa metroom.
Ta prilika je bila propuštena. I tako do dana današnjeg.