Uzmimo, na primer, da jesmo sami u kosmosu i da toga postanemo svesni jednog trenutka. Na neki način bilo bi to zaista zastrašujuće saznanje jer bi u nama izazvalo osećaj beskrajne usamljenosti, možda i straha, a sam univerzum, sa našeg, ljudskog stanovišta, izgubio bi smisao. Jer, čemu sve to, taj silan prostor, ako nikog nema da živi u njemu. Kosmos je besmisleno velik da bi postojao samo za nas. Članak Iz Astronomije broj 25
Ipak ima onih koji misle da jesmo sami u tom beskraju. Oni veruju da je život posledica sticaja neverovatnih, slučajnih i neponovljivih okolnosti, ta da je ovaj naš, zemaljski život i sam jedinstven i neponovljiv i da je nemoguć na bilo kom drugom mestu. Uostalom, tako su nas i mnoge crkve učile. Ali ako je tako, onda to znači da će jednog dana kada se Sunce naduje i sprži ovaj život, univerzum, sasvim pust i jalov, ostati da trune do poslednjeg atoma, a da nikog ne bude da ga shvati i pronađe njegovu svrhu. Bio bi to tužan kraj svemira.
Istina, treba reći da ne vidimo razloge zbog kojih bi univerzum morao biti logičan, shvatljiv i srećan po našoj, ljudskoj logici, pogotovo što mi nismo u stanju ni sami sebe baš najbolje da shvatimo i učinimo srećnim.
***
Statistički posmatrano svemir vrvi od života. U našoj galaksiji ima više stotina milijardi zvezda i neka svaka ima makar samo jednu planetu ili drugo pogodno telo (a u proseku ih ima sigurno mnogo više) i već imamo obilje kandidata za postojanje života, ma kako rigorozne uslove život zahtevao. A gde su ostale galaksije sa svojim milijardama kandidata. Ako tako stvari posmatramo, alijensi postoje i samo je pitanje vremena kada ćemo s njima uspostaviti kontakt.
