Dungeons & Dragons franšiza koja postoji preko 30 godina, praktično je definisala i uobličila RPG žanr igara, prenoseći elemente napredovanja lika i mehaniku borbe sa igraće table na kompjutere i zadržavajući epsku priču kao noseću ideju. Nije ni čudo što igre sa licencom D&D automatski znače i visoka očekivanja kod ljubitelja žanra. Daggerdale je, međutim, daleko od bilo čega u čemu bi fanovi te franšize i RPG-a uopšte uživali, s obzirom na monotonost gameplaya, nemaštovitost priče i zastareli dizajn. Ono što guši ovu igru je i neverovatna bagovitost, koja vas ponekad spreči da završite započeti quest. Na početku birate jednog od ponuđenih likova koji pripadaju određenoj rasi i klasi (čovek je fighter, elf je rogue, patuljak je cleric a halfling je wizard). Vaš izabrani heroj moraće da se suprotstavi tiraniji zloće Rezlusa. Modeli likova nisu predstavljeni dovoljno detaljno, baš kao ni NPC-evi na koje nailazite. Da li iz razloga što je priča ispričana previše jednolično, zato što likovi nemaju glasove ili zato što su najčešće u pitanju patuljci, jedva da ćete praviti neku razliku između dva NPC-a dok preuzimate questove. Uz to, neprijatelji su svi kao klonirani od par različitih tipova. U ovom svetu kao da nema mnogo života, jer svi uglavnom samo stoje okolo, nemi. Ukoliko sa nekim možete da komunicirate, pročitaćete sami njegov tekst kojim vam zadaje quest, dok on za to vreme nerazgovetno mumla. Možete uzeti samo jedan quest, sledeći preuzimate tek kad taj završite - nema dnevnika questova, a zadaci su tako jednostavni da nema potrebe u questu pratiti progres. Svaka klasa ima specijalne napade koji se tokom igre otključavaju i unapređuju. Kao što je sve u ovoj igri generičko, čak i sam gameplay ostavlja takav utisak. Ciljanje u borbi je haotično i kad napada grupa neprijatelja nikad niste sigurni kog ste nanišanili. Interfejs je potpuno neadekvatan, očigledno planiran za igranje na konzolama, a skupljate opremu i oružje koji nisu dovoljno atraktivni da bi vas to vuklo kroz igru. Zar nismo već prevazišli razbijanje burića da bi došli do loota? Daggerdale očigledno nije. Ubijanje goblina i kostura nam još uvek nije dosadilo, ma koliko igara da nam je to nudilo. Ali ubijanje goblina i kostura u monotono dizajniranoj okolini, gde je svaki prolaz i hodnik isti a kolorit se ne menja, teško da će nekome biti zanimljivo. Pored questova koji su mešavina "idi na mesto A i donesi predmet B", "pobij sve neprijatelje na lokaciji A", "spasi patuljka koga su napali goblini", postoje i mnogo mučniji questovi, kao npr. čuvanje tri patuljka od napada goblina dok oni razbiju stene i naprave prolaz. Ovde će vas napadati neprijtelji u grupicama od po 3-4 u 30-ak talasa (konkretno, 95 neprijatelja) što traje dugo, a ukoliko vam neki promakne patuljci će nastradati jer neće ni krenuti sami da se brane - što traži da ponovo započnete quest i odbijete nove talase i talase goblina. Pored toga, iako ste neke delove već očistili od neprijatelja, goblini i kosturi će se ponovo stvarati na tim mestima, čak i pred vašim očima. S obzirom na to da vas igra neprekidno šeta s jednog mesta na drugo, primoravajući vas da do nekih lokacija dođete više puta, borbe s njima stvarno postaju zamorne. Dodajte tome i mapu koja prikazuje samo usku vidljivu oblast a ne dozvoljava skrolovanje i jasno vam je da vam sledi mnogo dosadnog šetanja. Bagovi su bolno očigledni i neki od njih onemogućiće vam da završite quest, što znači da ćete pri sledećem učitavanju snimljene pozicije morati da krenete od prihvatanja questa. Nekad će bitan NPC jednostavno nestati sa mape, neprijatelji poginuli u borbi ostaće da stoje, NPC-evi će do pola ulaziti u stene a neke teksture će se tek odjednom izgubiti. Nekad će posle učitavanja vaš lik ostati bez opreme koju nosi dok će skillovi biti obrisani sa quick slotova. Iako nije bag, već samo loša odluka razvojnog tima, iskakanje monologa NPC-a u sred borbe nikako nije pametna stvar i dodatno iritira. Iz nekog razloga igra je veoma siromašna muzikom i uopšte zvukovima. Mogućnost igranja co-opa sa drugim igračima je nešto čemu mnoge igre sada teže, a posebno je to opravdano u RPG-u - epske bitke kakve vas u tu očekuju ponekad stvarno zahtevaju pomoć prijatelja. Daggerdale ima implementiranu ovu opciju, mada i dalje postoje tehnički problemi koji će neke likove iznenada ostaviti zamrznute dok se drugi uveliko bore. Dungeons & Dragons Daggerdale nije igra koju bismo ikome preporučili. Facebook stranica igre je prepuna komentara izneverenih igrača, prevarenih tvrdnjama razvojnog tima i izdavača da je Daggerdale bogato i kompleksno D&D iskustvo u detaljnom svetu kakvo očekujemo od ove franšize. Ne očekujte da izgradite lika kakvog želite da igrate, niti veliki, slobodan svet prepun maštovitih stvorenja i epskih događaja, pa čak ni dovoljno detaljni sistem napredovanja kada su u pitanju osobine, veštine i magije, baziran na prethodnim RPG igrama u kojima ste D&D zavoleli. Ova igra je totalni promašaj i umesto da pruži zabavu i oduševljenje, doneće samo frustraciju i razočarenje. Treba je zaobići u širokom luku, a dane kada nemate šta novo da igrate bolje posvetite ponovnom igranju nekog od svojih omiljenih RPG-ova.