|
Poezija
| |
|
|
post # 41 | 09.02.2013 , 11:22 PM
|
Ако си заборавила
све о мени
реци ми нешто
да би можда сутра
био сретан.
Реци ми нешто
што нико
никад неће рећи
својој љубави.
Реци ми на пример
волим те увек
и понекад само.
Реци ми нешто
сасвим једноставно
као што је небо увек
једноставно
плаво.
Реци ми нешто
што нећу заборавити
тек тако.
Нешто што је
од светлости лако
нешто као да смо се ти и ја
волели само.
Реци ми нешто
што неће разумети свако.
Реци месец је леп
лепа је река
лепе су звезде
лепо је цвеће
лепа је ноћ.
Реци ми
лепо је јутро љубави зар не
али није леп дан после тога.
Ипак ти и ја се волели нисмо.
Волели су се то од поноћи
два нека ко снег бела љиљана
на светлости месеца.
Реци ми сада
на растанку зато
нешто што ипак
нећу заборавити лако.
Реци ми зато
лепо је било баш све.
|
|
| |
Smiley
|
|
post # 42 | 18.02.2013 , 1:39 AM
|
O kako je lijepo biti mlad,
i biti star i bolestan biti i biti zdrav,
ako ljubav spaja, rastvara i guši
sve rane, svaku bol, svaku suzu
uz magiju čarobnih niti kojima obasipa
i bogate i siromašne, i pametne i lijepe,
pa i one koji tim se osobinama ne mogu dičiti.
No za svako biće ljubav ima svoj plan...
Ljubav neće zaboraviti ni najmanje među ljudima,
ta podjednako raspoređuje dar za sve duše
što kroče ovim svijetom obilježeni
različitim vrlinama i manama koje sama odbacuje,
jer ona ne postoji za jedno već za tisuće i milijune različitih.
Ta ljubav je kao cvijet i sunce,
što jedno bez drugoga smisao ne bi imali!
I ako sunce dovoljno topline ne pokloni cvijetu,
on neće preživjeti, jer ljubav tu ne stanuje...
I sve je u ovoj misteriji po ljubavi satkano,
na njenu će smrt sve i utihnuti,
jer nema cvijet bez sunca,
ni ljubavi bez simbioze duša,
bez jednog srca koje postaje iz dva srca različita...
Ta sve je ljubav i tko ljubav ne prihvaća
apsolutno time odbacuje i svijet,
svoj život, svaki dan u koji nakon noći uplovi,
jer sam čin buđenja utemeljen je na ljubavi
Onog bića koje je dopustilo da se toga jutra probudimo.
Stoga, vjerovati da ljubav ne postoji
slično je vjerovanju da je trava plava
ako ju zelenu pak vide naše oči.
I ljubav mi odbaciti ne možemo,
iako nas ponekad rastuže njezine odluke,
kad ona pak odluči ne baciti svoje tanke zlatne niti
na onu dušu s kojom bismo htjeli doživjeti
tu čaroliju snage i veličine Njezinog djelovanja.
Ali ljubav ima plan i po tom planu će i nama dati
ono što pak zaslužujemo i što će donijeti najviše ploda
u njezinom nastojanju da pokori svijet
te njime jednoga dana u potpunosti i zavlada...
Nismo se tražili, samo smo se našli... A sada tako nađeni kao da se opet tražimo. Možda je to smisao ljubavi, ta lepota neizvesnosti... Čekanje na nedočekano, nadati se u beznađu, grliti se bez zagrljaja, ljubiti se bez poljubaca, prožimati se u mislima... I spoznaja da smo tu negde. Tako blizu a tako daleko...
|
|
| |
Mallena
|
|
post # 43 | 23.02.2013 , 3:58 PM
|
Golubica pesme
- Divno je znati da postoji nekoko te se svaki dan s ljubavlju seti,Usnama dodirne dlan i njegov poljubac -Tebi-poput ptice poleti... Divno je znati da postoji neko,ko o tebi misli i srcemte sanja,divno je imati nebo takvo neko, kojem si Molitva,Ljubav Istina i Tajna....
- Divno je znati zatvoriti oči,sklopiti ruke u sunčevom zračku,pevati ljubitii i umeti voleti ,vetar što te mazipo rasutom maslačku....
- Još divnije je znati da lepota boli,jer bol njen je tvoja tuga sveta, Najdivnije je znati da te srcem voli,onaj ko te ljubi zbog duše deteta...
- Zato pesmo pevaj stihom svojim svetlim,poljubac mu šaljem iz Duge,na dlanu, Kad zatvorim oči,ja se onog setim,kojem sam molitvai radost u dolazećem u danu...
S tobom bih se držala za ruke
S tobom bih se držala za ruke
koračala sretna na proplanku nekom,
s' tobom sve bih upoznala luke
prevarila život,sa vetrom,sa pesmom..
Gledam, spavaš, nasmešen na vreme
iz zvezda ti svetli, mesec-šeret stari
na prstima ti donosim mesečeve mene
budna od tišine ,mokra od ljubavi
Da li je to san, kad ti diram lice
iz brujanja zvezda noći mi se smeše
jesul' za te krila bele ptice
zagrlila večnost, moje besanice...
Zahvalna Tvorcu vremena i dana
što mi srcu dade tvoje otkucaje,
gde spavaše ljubav, lepa je i rana
kad se naše ruke dodiruju iz tame
Neka te ne bole vremena i ljudi
u mom srcu spava onaj dom za dvoje
samo mi postoji,Ljubav moja budi
nada za mir, sreću,uteha za snove
Jer,s' tobom bih se držala za ruke
koračala sretna, na proplanku nekom
s tobom, sve bih upoznala luke
prevarila život,sa vetrom,sa pesmom..... Violeta Božović
"Ne režite mi krila, ja ipak znam da letim tamo gdje se najteže leti, po realnosti!"
|
|
| |
|
|
post # 44 | 23.02.2013 , 6:43 PM
|
Mallena♥, Lepo ovo zvuci... nemojte me terati da kacim svoje pesme ovde 
:P
|
|
| |
Mallena
|
|
post # 45 | 25.02.2013 , 4:06 PM
|
Deki87, Imas temu "Nase pjesme" za to.. 
Konjanik
Gospodine,mislih da ste vitez pravi
Sazdani od vrlina i od tkanja fina,
uvideh da ste pokvarenjak pravi
Još jedna u nizu, strašna muška svinja..
Izvinjavam se stoga svinjećemu rodu
Što vređam im časno životinjsko ime,
Uzimajuć sebi pesničku slobodu
zbog ljubavi svoje da izvređam svinje.
Priznajem, ni slutila nisam
Mjesto zagrljaja na mesečini,
Da će Vitez -mojih snova , dičan
umjesto na konju, dojahat na svinji… Violeta Božović
СРПСКО СРЦЕ ЈОХАНОВО
Ово су моје опроштајне речи
које приносим времену што следи,
можда ће неком рану да залечи
неког ће другог љуто да увреди
Зовем се Јохан, Немац по рођењу,
од оца Ханса и мајке Грете
наша је кућа знана по чувењу,
у раскоши живех к'о једино дете.
Наследих фабрике, силна имања,
непрегледне шуме и бројна стада
радост ми трајаше све до сазнања
да тешка болест мноме влада.
Доктори рекоше да нећу дуго
годину једну ил' можда две
свет ми се сруши, о моја туго,
у једном дану нестаде све.
Рекоше нећу издржат више
најбољи доктори који постоје,
једини лек је, сви се сложише,
да замене другим срце моје.
О, судбо моја, о дивни часи,
најлепши мој животни трене,
када из болнице стигоше гласи,
нашли су доктори срце за мене.
За цену човек тада не хаје,
и не знам да ли за то постоји,
нисам чак пит'о ни ко га даје,
кад живот нови мени предстоји.
Операција прође у најбољем реду
са новим срцем несташе боли,
тек онда схватих, кад скинух
беду,
колико се живот цени и воли.
***
Недуго затим, кроз ноћи тавне
у сну ми прилазе лица нека
и звона цркве православне,
буди ме њихова тужна јека.
Јасно видим пределе стране,
прелепе шуме и поља плодна,
ливаде и потоке разигране
брдашца блага и винородна.
Видим и двориште између плота,
амбар и шталу, стазу до куће,
старину неку што дуван мота,
док гледа кера и звиждуће.
Старица крхка живину ваби
док баца просо из мале зделе,
а онда журно ка штали граби
да пусти на воду шарено теле.
Прелепа жена, гипка к'о срна,
двориштем хита да ручак стави
за њом вијори коса јој црна
и мало дете очију плави.
О, та ме слика ходила често,
сновима мојим давала срећу,
спавао нисам ал' то је место,
стварало љубав у мени већу.
***
А онда дођоше ружни снови,
које не могах да пребродим,
насташе неки предели нови,
којима свезан, у колони ходим.
Угураше нас затим у нека кола,
пут је трајао бескрајно дуго,
уз псовке, претње, тренутке бола,
од звери се нисмо надали друго.
У Жутој кући, у граду Бурељу,
сазнасмо тако је месту име,
у албанском приватном мардељу,
тамничише нас до почетка зиме.
Последња слике које се јежим
беше зелена маска докторска
и лице које видех, док лежим,
како се кези мрцина мрска.
И светло јако, јаче од сунца,
које ми сева мозгом к'о стрела
док ме на живо секу к'о јунца
и крв док шикља, последња врела.
Задње што видех бејаху руке,
шиптарске како дигнуте стоје,
на њима дрхтећ' уз тешке муке
још увек куца - то срце моје.
***
Тај урлик страшан што небо пара
враћ'о ме стално из ноћних мора
све сам мислио да сан ме вара
и спас да доноси једино зора.
Кренух на пут, непознат, далек
да нађем извор несаних ноћи,
да решим једном, али за навек,
куд срце вуче - где морам поћи?
Косово беше циљ мога пута
тамо ме поведе душа и тело
кренух к'о путник који не лута
коме је познат и крај и село.
Угледах цркву из снова мојих
пред њом је стража, то ме зачуди,
са војском неку реч прозборих
кажу да чувају цркву од људи
Какви су људи што би да сруше
лепоту ову из средњег века
имају ли они бар мало душе
знају ли каква их судбина чека?
Пред мојим очима пукло село
око њега свуда бодљикава жица
к'о да га нешто за век проклело
и људе у њему згрчених лица.
Гледај Европо, завриштах тада
погледај свете ту правду нашу
докле ће овај народ да страда,
а други и даље оружјем машу.
Изнад те туге, изнад те жице,
осетих поглед који ме тражи
угледах познато дечије лице
које ме ноћу сновима блажи.
И приђе мени кроз жица сплет,
загрли ручицом око врата
то божје биће, небески цвет,
прозбори нешто: "Тата, тата".
А срце моје к'о лудо скаче,
шавови хоће да попуцају,
шта ли те речи њему значе
да ли се можда препознају?
Нисам ни хтео ал' моје руке
кренуше к њему некако саме
то дете нежно, о моје муке,
беше к'о зрачак из љуте таме.
Жена из снова дојури с врата,
из оног истог дворишта преко,
"Милане сине, то није тата,
он је на небу негде далеко.
Наш Јован сине Косово чува
заједно горе с Лазаром светим
чујем га увек кад ветар дува,
тебе кад гледам њега се сетим."
Стојимо тако, жица нас дели,
а срце спаја љубављу истом,
и свет је застао, управо цели,
заустављен божанском искром.
У повратку мало застах по страни
задивљен, поносан и препун
среће,
док Јован и мртав Косово брани,
Србима га нико одузети неће.
Од јуче ја сам Петровић Јанко,
рођењем Немац, Србин по вери,
написах ово јер желим жарко,
истину да сазнају светске звери.
Од стида мало да погну главу,
злочинце казне - добро их знају,
жртвама српским да одају славу,
имена њихова вечно да трају
"Ne režite mi krila, ja ipak znam da letim tamo gdje se najteže leti, po realnosti!"
|
|
| |
Smiley
|
|
post # 46 | 27.02.2013 , 1:41 PM
|
- ZAMIŠLJAM -
Zamišljam dvoje mladih ljudi, momka i devojku, koji se vole, drže za ruke i veruju u novi humani svet. Oni su dobro svesni društva u kome žive. Svesni su malograđanštine koja ih okružuje, svesni su laži i ucena koje dopiru sa svih strana, ali i pored toga oni su optimisti i oni se bore...
Njihova vera je jača od vere religijskih fanatika. Jača je jer se zasniva na istinskoj borbi za raj na zemlji, a ne za imaginarne rajeve na nebu. Njih boli tuđa bol, oni nisu imuni na tuđu nesreću -- oni ne mogu da okrenu glavu na drugu stranu i da gledaju svoja posla. Ne. Jer je ovaj svet njihov posao. Oni nemaju drugi svet, dobro su svesni da mogu da ga učine humanijim i lepšim i trude se na sve moguće načine, zajedno sa drugim ljudima, to i da urade!
Tražim to dvoje mladih u ljudima oko sebe. Uporno ih tražm i sve teže ih pronalazim. Vidim samo očajnike prepuštene prljavštini koji umesto da se uzdignu, tonu sve niže i niže. Vidim samo promašaje koji se ređaju jedan za drugim, vidim uništenje svega postojećeg, vidim sistem koji razara sve pred sobom...
Vidim ljude ovakve i onakve, srećem ih svakoga dana ali sve ređe vidim čoveka!
Navikao sam na grubost, uvrede, prazne priče, navikao sam se mada nisam pristao na njih, i neću. Više me iznenadi nečija blagost i saosećanje, prosto me dirne i rasplače kao čoveka, nego bezosećajnost i primitivizam.
Na zlo se čovek ionako navikne, kao na fizički defekt, dok se dobroti uvek raduje iznova...
Gladan sam, kao i svi, ljubavi i pažnje. Gladan sam a ponekad i očajan beskrajnom prazninom koja je sve veća i veća. Ali i pored svega trudiću se da celim svojim bićem sačuvam to dvoje mladih ljudi u sebi. Jer bez njih, jer bez te vere i nade u bolje sutra ništa drugo nije vredno!
Ako odustanem kako mogu da očekujem od drugih da se bore?!
Stefan SimicAdded (25.02.2013, 11:03 PM)
---------------------------------------------
....Kakva to nesreća progoni ženu da završi u krevetu ili u braku sa ovakvim? Gde ih samo nalaze? Zar je moguće da su toliko slepe?
Šta god da kažem -- neumesno je. Ona bi bila na njegovoj strani šta god da uradim. A toliko toga bih joj rekao... Po načinu na koji se smeje vidim kako su je vaspitavali. Po držanju tela i po pokretima ruku tačno znam čime se bavi i šta sluša. Po rečima koje koristi osećam šta studira. Vidi se da je odgajana nežno, strpljivo, sa puno ljbavi ali uzalud kada će ovaj sve to vrlo brzo da razori...
Izglada da vidim sve, samo ne vidim način kako da joj se obratim...
Prećutno sam joj govorio, u sebi -- Dušo, upropastiće te, iscediće te kao limun, beži od njega, skloni se, on samo truje tvoju lepotu svojim glupostima. Zar ne vidiš da se folira? Zar ne vidiš šta se krije iza? Šta će ti on? Ne nasedaj, sve je to laž...
Možda ne znam ništa o tebi, ali znam da on nije za tebe. Osećaš se sigurno sa njim, ali to je trenutno. Tebi ne treba privatno obezbeđenje, treba ti neko da te voli, da ti se posveti kao ženi. Što mu se više predaješ teže ćeš posle da odeš. Što mu više obećavaš veći te ambis očekuje.
Zašto nasedaš na njegovu priču? Šta će ti to, mala? Beži od njega, idi... -
Sedim preko puta njih i završavam priču. Vreme je da krenem i da stavim tačku. Očekivao sam da je ostavi samu bar jedne sekunde, da ode do kupatila, da zadrema, padne sa stolice. Nema šanse, ne ispušta je... Added (27.02.2013, 12:41 PM)
---------------------------------------------
Uhapšen u svojoj magli,
zakopčan u svojem mraku,
svako svojoj zvijezdi nagli,
svojoj ruži, svojem maku.
I svak žudi svetkovine
djetinjastih blagostanja,
sretne mrene i dubine
nevinosti i neznanja.
I na oblak koji tišti,
i na munju koja prijeti,
naša blaga Nada vrišti;
biti čisti. Biti sveti.
I kad nema Našeg Duha
među nama jednog sveca,
treba i bez bijela ruha
biti djeca, biti djeca.
Nismo se tražili, samo smo se našli... A sada tako nađeni kao da se opet tražimo. Možda je to smisao ljubavi, ta lepota neizvesnosti... Čekanje na nedočekano, nadati se u beznađu, grliti se bez zagrljaja, ljubiti se bez poljubaca, prožimati se u mislima... I spoznaja da smo tu negde. Tako blizu a tako daleko...
|
|
| |
Mallena
|
|
post # 47 | 05.03.2013 , 11:37 PM
|
POD ISTOM ZVEZDOM
Oprosti, slučaju, što te nazivam sudbinom.
Oprosti, sudbino, ako se možda varam.
Nek se ne ljuti sreća što je za sebe prisvajam.
Nek mi ne zamere mrtvi što jedva svetlucaju u mom sećanju.
Oprosti, vreme, za sijaset nezapaženog sveta u trenutku.
Oprosti, stara ljubavi, što novu smatram prvom.
Oprostite mi, daleki ratovi, što cveće nosim kući.
Oprostite, otvorene rane, što se bodem po prstu.
Oprostite, očajnici, za ploču sa menuetom.
Oprosti, narode na stanici, za moj san do pet ujutru.
Praštaj mi uvredu, nado, što se ponekad nasmejem.
Praštajte, pustinje, što s kašičicom vode ne potrčah,
I ti jastrebe, već godinama isti, u istom kavezu,
Nepomičan, zagledan uvek u istu tačku,
Praštaj, pa čak i da si punjena ptica.
Oprosti, posečeno drvo, za četiri noge od stola.
Oprosti, veliko pitanje, za male odgovore.
Istino, ne obraćaj na mene preveliku pažnju.
Veličino, ukaži mi velikodušnost.
Otrpi, tajno postojanja, što čupam niti iz tvog lamenta.
Ne osuđuj me, dušo, što te retko imam.
Izvinjavam se svemu što ne mogu biti svuda.
Izvinjavam se svima što ne mogu biti svaki i svaka.
Znam da me ništa opravdati neće dokle god živim
Jer samoj sebi stojim na putu.
Ne uzmi mi za zlo, besedo, što pozajmljujem patetične reči
A onda ulažem napor da ih učinim, tobože, lakim.
"Ne režite mi krila, ja ipak znam da letim tamo gdje se najteže leti, po realnosti!"
|
|
| |
Smiley
|
|
post # 48 | 17.03.2013 , 6:40 PM
|
Možda niko nije umeo da te želi ovako
kao ja noćas.
Tvoje ruke bele kao samoća.
Tvoja bedra sa ukusom platna i voća.
Tvoj malo šuštavi glas.
Sa nosom dečačkim prilepljenim
uz okno vagona,
nejasan samom sebi
kao oproštajno pismo padavičara,
i čudno uznemiren toplinom
kao razmažen pas,
putujem, evo, putujem
da natrpam u glavu još neslućene predele,
da drveću poželim najlepšu laku noć
na svetu,
da se vrtim kao lišće,
kao vetar po travnjacima,
kao zvezde i ptice.
Da malo nemam plan.
Da imitiram klavijature,
liftove
i okean.
Da zaboravim ruku na tvom struku.
I lice uz tvoje lice.Added (17.03.2013, 5:28 PM)
---------------------------------------------
Usne jedino zato postoje
da s nekim podelis nesto svoje.
I da ti sapat sapatom vrate.
Usne postoje da se pozlate.
Usne su vulkan tvog tela.
Usne su izvor tvojih reka.
Usne su pupoljak gde se srela
pcela od vetra s pcelom od mleka.
Usne postoje da se procveta
u vatromete neba i sveta.
Usne su da se u dahu zgusne
krilatost zvezda i kometa.
I nikad nikom nemoj ih dati
ako ne ume da ti ih vrati
toplije,mekse, mladje i sladje.
Jer usne samo zato postoje
da osmeh po tvome osmehu skroje Added (17.03.2013, 5:36 PM)
---------------------------------------------
Život je sve nešto iz početka.
Juče i prekjuče sutra ne vrede.
Nema na svetu dva ista petka,
dve iste nedelje,
dve iste srede.
Pa čemu onda razočaranja?
Ako je jedna ljubav - ćorak,
Odmah se drukčije i lepše sanja.
I kad si najviše tužan i gorak
nekih se novih očiju setiš
i shvatis da letiš… divnije letiš.
Ko je to video da dečak pati?
Da kunja kmezav i da plače?
Svaki put moraš iznova znati
da voliš bolje, da voliš jače.
Ne da se vadiš.
Ne da se tešiš.
Već da se istinski do neba smešiš.
Nema na svetu dve iste srede,
dva ista utorka,
dva ista petka.
Sve nove ljubavi drukčije vrede.
Živi se svaki put iz početka.
Živi se da se nikad ne pada.
Da budeš snažniji posle oluje.
I da se u tvom srcu već sada
Stotinu zlatnih zvezda unapred čuje. Added (17.03.2013, 5:40 PM)
---------------------------------------------
Srešćemo se opet, ko zna gde i kada,
Nenadno i naglo javićeš se meni -
Možda kad u duši bolno zastudeni,
I u srcu počne prvi sneg da pada.
Na usnama našim poniknuti neće
Ni prekor, ni hvala; niti tuga nova
Što ne osta više od negdašnjih snova
Ni kaplja gorčine, ni trenutak sreće.
Ali starom strašću pogledam li u te:
To nove ljubavi javlja se glas smeo!
Jer što srce hoće to je njegov deo -
Uvek novi deo od nove minute.
Nismo se tražili, samo smo se našli... A sada tako nađeni kao da se opet tražimo. Možda je to smisao ljubavi, ta lepota neizvesnosti... Čekanje na nedočekano, nadati se u beznađu, grliti se bez zagrljaja, ljubiti se bez poljubaca, prožimati se u mislima... I spoznaja da smo tu negde. Tako blizu a tako daleko...
|
|
| |
♡ Visca el Barça ♡
|
|
post # 49 | 21.04.2013 , 7:19 PM
|
Druga strana
Divan je ovo svijet…
Prašina koja pada…
Nije vidljiva na nama…
Divan je ovo svijet…
Kad umire zadnja nada…
Nada,koja je uvijek sama…Divan je ovo svijet…
Kad nam srca kucaju…
A oči blistave i krupne…
Od želja nemilih…Divan je ovo svijet…
Kad na sve strane lupaju…
Bubnjevi i violine…
Muzičara raznih…Divan je ovo svijet…
Kad u našim baštama…
Kao i našim maštama…
Niču samo krompiri…Divan je ovo svijet…
Kad s onim pismenima…
Razgovaramo ko i s budalama…
Čudni su to maniri…Divan je ovo svijet…
Kad nam je život noćni..
Važniji od porodice…
Koja nas proklinje…Divan je ovo svijet…
Svijet u kome smo moćni…
Da pokažemo pravo lice…
Usred raskoša i pustinje…Divan je ovo svijet…
Al ja ga ne grlim…
Ja ti drugoj strani…
Čvrsto hrlim…
A znaš li ti koja je druga strana…
To je svijetla strana,bez mana…
To je strana jednog insana…
Svi se prave fini, svi igraju prljavo. °°°
|
|
| |
 148
poruka na forumu
| |
 0
| |
 30
|
|
|
post # 50 | 06.06.2013 , 9:27 PM
|
Vladimir Đoković
1971.
Pančevo
...
Kraj je u nama
i zašto ne popiješ pa da budemo
bliže kvrgavom J.
Gleda izlog na mom licu,
širi noge
i vlaži svoje obrise na staklu.
"Budi drugom romantično ogledalo -
- još je rekla - ja ne znam kako izgledam,
ali sigurno ne izgledam tako."
Jedini pravi obris je kad sve nestane.
Zapisao sam mokrim pogledom na jednom od zidova
pred kojim laju psi.
Danijela Lekić
1974.
Beograd
ROZINANTI ALAL VERA
ima lepote u tome - umreti mlad
kao Silvija Plat
kao Jesenjin
kao Miljković
kao mnogi i svoji i tuđi
znani i bezimeni
koji su imali petlje da budu
komete, bar na tren
ima snage u tome - živeti do kraja
odslužiti svoje pošteno
i blago, trpeljivo razumevajući
sve što dođe, prođe i ne vrati se
uz lake doručke i
teške večere
i možda neku s nogu
tu preko puta ulice
još je Servantes delio ljude na
Don Kihote
i Sančo Panse
ja ih delim na Fauste i volove
s tim što je ovim drugima
sve mnogo jednostavnije
valjda je bar ljubav svrsishodna
tanka
platinasta
zamišljena linija
između lepote
smrti i snage
života
na kojoj plašljivo balansiramo
mi što nam se uglavnom ne živi
ali baš i ne umire
pa tako i vetrenjače
nečemu korisnom služe
Nepovratna pesma - Mika Antić
Nikad nemoj da se vraćaš
kad već jednom u svet kreneš
Nemoj da mi nešto petljaš
Nemoj da mi hoćeš-nećeš.
I ja bezim bez povratka.
Nikad neću unatrag.
Sta ti znači staro sunce,
stare staze,
stari prag?
Tu je ono za čim može da se pati
Tu je ono čemu možes srce dati.
Al' ako se ikad vratiš
moraš znati
tu ćeš stati
I ostati.
Očima se u svet trči
Glavom rije mlako veče
Od reke se dete uči
ka morima da poteče.
Od zvezda se dete uči
da zapara nebo sjajem.
I od druma da se muči
i vijuga za beskrajem.
Opasno je kao zmija
opasno je kao metak
da u tebi večno klija
i ćarlija tvoj početak.
Ti za koren
nisi stvoren
Ceo svet ti je otvoren.
Ako ti se nekud žuri,
stisni srce i zažmuri.
Al' kad pođeš - nemoj stati
Mahni rukom.
I odjuri.
Ko zna kud ćeš.
Ko zna zašto.
Ko zna šta te tamo čeka.
Ove su želje uvek belje
kad namignu iz daleka.
Opasno je kao munja
opasno je kao metak
da u tebi večno kunja
i muči se tvoj početak.
Ti si uvek krilat bio
samo si zaboravio.
Zato leti.
Sanjaj.
Trči.
Stvaraj zoru kad je veče.
Nek' od tebe život uči
da se peni i da teče.
Budi takvo neko čudo
što ne ume ništa malo,
pa kad kreneš - kreni ludo,
ustreptalo,
radoznalo.
Ko zna šta te tamo čeka
u maglama iz daleka.
Al' ako se i pozlatiš,
il' sve teško,
gorko platiš,
uvek idi samo napred.
Nemoj nikad da se vratiš.Added (06.06.2013, 9:27 PM)
---------------------------------------------
Brbljivci - Čarls Bukovski
Klinac gazi blatnjavim nogama preko moje
Duše
Govoreći o recitalima, virtuozima, dirigentima,
Manje poznatim romanima Dostojevskog;
O tome kako je ispravio konobaricu,
Kulovku koja ne zna da se francuski preliv
Za salatu sastoji od toga i toga;
Tupi ga o Umetnosti sve dok mi
Ne ogadi Umetnost
I nema ničega čistijeg
Nego vratiti se u bar ili
Na hipodrom i posmatrati ih kako trče,
Posmatrati kako se stvari odvijaju bez te
Larme i laprdanja:
Reči, reči, reči,
Mala usta rade, oči trepću,
Klinac, dete, bolestan od Umetnosti,
Zakačen za nju kao za majčine skute
I pitam se koliko desetina hiljada
Ima takvih širom zemlje
U kišne noći i sunčana jutra
U večeri posvećene miru
U koncertnim dvoranama
U kafeima
Na poetskim recitalima
Brbljaju, blate, prepiru se.
To je kao kad krmak leže u krevet
Sa dobrom ženom
I tebi nije više
Stalo do nje.
...ne uključuj se u sitne prepirke
ruke i glasa
...osim ako tvoj dušmanin
traži dušu tvoga tela
...ili život tvoje duše;
tada ubij,
ako moraš;
i kada dođe vreme da umreš,
ne budi sebičan -
shvati to kao besplatno putovanje...
|
|
| |
Soldier of Jah Army
|
|
post # 51 | 09.06.2013 , 8:03 PM
|
Napisao Milan Popovic a otpjevali (svaka im dala) darkshines iz kragujevca 
Ja ti na poklon pružam
sve ono što nemam, a imam,
ja ti poklanjam olujni dan
njegovu suzu,
u vezi pustinje naše
jedinu vrednu kap,
do koje rukama kopam
tlom koje cepam.Odlazim noću
da dođem sebi ka tebi
u zagrljaj večni.Nalazim svelost u tmnini,
zaključavam teška vrata
od pakla snova
do zagrljaja kao drhtaja
preko volje od trona do stakla.Sve što izustiti hteo bih
pokušavam zadržati u sebi,
vidiš u oku ovom sve što nemaš
snage čuti,
na poklon ti pružam.Idem i kada unazad obrćem krug,
svoj kompas zbuniti pokušavam,
lomim mu kristalni ram.Ovde ni reči više ne govore,
ni molitve nemaju moć.Gde li su druge smernice?Ovde je bivstvovanje
povijene breze list.Padnem ponekad,
slomim koleno o želju,
pogledom presretnem sanjani kraj,
opet ispred sebe ugledam
odbljesak lica tvog.
Be my love?
|
|
| |
148
poruka na forumu
| | |
0
| |
30
|
|
|
post # 52 | 23.07.2013 , 7:01 AM
|
In Memoriam
Postoji jedan neverovatan gad koji se zove
Miroslav Antić
Ždere moj hleb pravi moju decu nosi moja
Odela
Sa mojom ženom leže u krevet na moje
Rođene oči
Jer zna da sam tog trenutka sigurno negde
Daleko u Lenjingradu
I taj Antić što me je upropastio I kao
Pisca I kao čoveka
Dakle taj koji će na kraju leći u moju
Sopstvenu grobnicu
Pita me jedno jutro šta vam je boga mu
Čoveče
Izgledate mi nekako bolesni
A šta se izvinite za izraz baš njega tiče
Kako je meni
I dokle mi je
O meni se najlepše brinu oni koji me
Ostavljaju na miru
A on pere ruke mojom rakijom ima ključ od
Mog ateljea
Ljudi taj me tera da čitam knjige petlja sa
Mojim plavušama
Dere se u mojoj kući ogovara me svašta
Laže
Deca mi liče na njega a on nosi kravatu
Brije se poznaje neke ljude radi
Svako jutro se tušira pravi se da zna sve
O zenbudizmu
Prevodi knjige čini mu se da ima prijatelje
Mom sinu zamislite svinjariju mome jedinom
Sinu kupuje sladoled
Bio sam mornar bežao sam ili odem na primer
U Pariz
Pokrijem se ćebetom preko glave pustim brkove
A on me i tu pronađe u nekoj ulici Žolive
U nekom bednom hotelu
I vrati kući i rasplače me
Mati moja Melanija koja ne zna da je rodila mene
A ne njega
Više ga voli više mu veruje I on to još kako
Koristi
A on je uveravam vas on je ta upeglana stoka kojoj
Ja dižem spomenik
On je ta uvažena životinja kojoj ja pišem
Biografiju
Ovako popljuvan I sam I do krajnosti zgađen
Sto moram da mu javno pozajmim oči I dušu
I ono malo para koje sam jedva pozajmio
Kad sam ja na primer skočio sa Petrovaradinske
Tvrđave
On je uskakao u đačke čitanke
Kad me je doktor Savić lečio od alkohola
On se pravio kao da ima neke veze sa filmom
Gde god se pojavim gurao me je da ga ne obrukam
Pristajao je na kompromise cerekao se na
Prijemima
Primao je moje nagrade mešao se u moje snove
Jedan licemer
Jedan stvarni licemer
Jedan provincijalac
Jedan koji je trpeo sve ono što ja nikada neću
Trpeti
I koji sada tako fino žuri da crkne umesto mene
Da bi umesto mene
Svinja jedna
Da bi umesto mene što pre jedini živeo
Added (23.07.2013, 7:01 AM)
---------------------------------------------
Tactic And Strategy - Mario Benedetti
My tactic is
Looking at you,
Learning how you are,
Loving you as you are,
My tactic is
Talking to you
And listening to you
To build with words
An indestructible bridge
My tactic is
Remaining in your memories
I don't know how
Nor with which pretext
But remaining with you.
My tactic is
Being frank,
And knowing that you are frank,
And not selling each other
Simulations
So that between us
There is no curtain
Nor abyss.
My strategy is,
However,
Deeper and
Easier,
My strategy is
That one of these days
I don't know how
Nor with which pretext
You finally
Need me.
...ne uključuj se u sitne prepirke
ruke i glasa
...osim ako tvoj dušmanin
traži dušu tvoga tela
...ili život tvoje duše;
tada ubij,
ako moraš;
i kada dođe vreme da umreš,
ne budi sebičan -
shvati to kao besplatno putovanje...
|
|
| |
|
|
post # 53 | 24.07.2013 , 1:42 AM
|
|
|
| |
Mallena
|
|
post # 54 | 01.09.2013 , 10:27 AM
|
KAKO DA TI PRIĐEM ZORKA?
IMangupi znaju, Zorka.
Mangupima je lako.
Al, ja sam amater, Zorka.
Ja ne znam, ne znam- kako?
Kako da ti priđem, Zorka,
Kad bih hteo neobično,
Ko potočić kad žuborka-
Poetično?
Da kao na filmu bude,
Uzvišeno, Zorka... Aiiii?
Ne, nikako: "Đe si mala?
Zdravo štuko, a šta mai?"
Nego, Zorka, divo, carski;
Ko ti sediš, a ja priđem...
Il, na primer, izlog gledaš,
Ja naiđem...
II
A lepih prilika beše.
Neka zna ova žgadija.
Sve smislim, ali kad ugledam te Zorka,
Ukočim se ko popadija.
I po dve godine sebi ne dolazim.
Svega me zamutiš.
Ko apotekarka firmopisca,
Tako me ošamutiš.
III
Tri sam potrošio sveske.
Ideje beležio razne.
I ništa! Ali, ne brini, Zorka-
Imam još tri prazne.
I na književne večeri sam odlazio.
Pamtio iskustva i slatka i gorka.
Ni poezija- zamisli!- nije pomogla.
O, kako da ti priđem, Zorka?
Sve knjige u biblioteci
Gde se pominju prilasci i slično,
Samo tebi priznaću, Zorka,
Ja sam ispodvlačio, lično.
I Šekspira i Džojsa i Nerudu...
Sve sam ti ja to ižvrljao.
Kako što, jebem te ludu?!
Da, da ne bih, Zorka, zabrljao.
IV
I tako, Moja Zorka-
Danas ću! Sutra ću! Sad ću!
Deset godina prođe.
A ja još ne znam kad ću.
A i ti brakovi tvoji-
Najpre prvi, pa drugi...
Sve me to usporavalo, Zorka
Iako ne behu dugi.
Sreća pa iza nas sve je.
Mračne prošlosti se mani.
Jer, ubeđen sam, Zorka
Da za našu ljubav dolaze lepši dani.
A to što melje stoka,
Da svakom ko pita, daš..
Ja samo svojim očima verujem,
Zorka, ljubavi, da znaš!
Boro Kapetanović
"Ne režite mi krila, ja ipak znam da letim tamo gdje se najteže leti, po realnosti!"
|
|
| |
|
Mallena
|
|
post # 56 | 09.09.2013 , 7:16 AM
|
Ovo nije ispovest.
Ovo je gore nego molitva.
Hiljadu puta od jutros kao nekad te volim.
Hiljadu puta od jutros ponovo ti se vraćam.
Hiljadu puta od jutros ja se ponovo plašim
za tebe, izgubljenu u vrtlogu geografskih karata,
za tebe, podeljenu kao plakat ko zna kakvim ljudima.
Da li sam još uvek ona mera po kojoj znaš ko te boli
po kojoj znaš koliko su pred tobom svi drugi bili goli?
Ona mera po kojoj znaš ko te otima,
a ko plaća?
Da li sam još uvek među svim tvojim životima
onaj komadić najčistijeg oblaka u grudima
i najkrvavijeg saća?
Ti si jedina nahranila svu moju glad
sa ono malo mesa i sna.
Jedina si bila do zuba sita sa ono malo mojih noktiju
i dlanova.
Voleo bih da tvoji budući sinovi naslede boju moga glasa
i kćeri nose moju tugu u prslučićima od svile.
Voleo bih da ipak negde sačuvaš sve moje daleke vrhove
na horizontalama tvog dna.
I da proneseš moje prezrele oči kroz tišinusvih tuđih očiju
i tuđih stanova.
I moj oktobar kroz sve tuđe aprile.
Mika Antic
"Ne režite mi krila, ja ipak znam da letim tamo gdje se najteže leti, po realnosti!"
|
|
| |
790
poruka na forumu
| | |
58
| |
477
|
|
|
post # 57 | 10.09.2013 , 11:00 PM
|
Mit
Ponekad sletedrozdovi
Na neparnu stranu ulice,
Kad dan užeže kandila
I luna nadvisi grad…
Mirišu na tamjan,
Na ustajalu tajnu.
Zabruje ritual
Nepomične gvozdene ptice
Metalnim mukom
Digne se val…
Sklopi se nad njom
Nebo tudjeg sveta;
Tren proguta strah,
Zaledi dah,
Iskida mrak,
Ukoči mah,
Skameni prah
Kao mak
Pepela.
Odjekuje tišina
Koraka
Jer sama je tako htela…
Kao Indijska bajka
Izroni silueta,
Lučama pokida
Noćni plašt
Klizne
Izmirne dim
Dole na jug.
Bezbroj zatreperi sveća,
Baklja bukne,
Druga, treća,
Klepeću krila u taktu marša,
Bruje, zvone,
Ko kristal-čaša,
Sto prskalica,
Istrune joj dim…
U sjaju nemom
Mistična korača
Dok pesak vremena
Vrti u krug….
*
*
*
Izdaleka petlinajave cik…
Po jedrima oblaka
Curi krv istoka;
Ko će ga znati:
Beše li to zbilja
Ili samo mit?
Poruku je menjao/la OgnjenR23 - Utorak, 10.09.2013, 11:01 PM
Slušam neke pesme ljubavne koje me podsećaju na dane naše neproživljene stvarnosti, susretanja u snovima, vetrova što milovali su nam lica, Meseca što se nije ni pokušavao skrivati pred naših licima, podsećaju me na sve ono u čemu se kriješ ti. A ja te pronalazim svakog trena. Da bih bio s tobom, da bi disali ovaj isti vazduh i noćnim svetlima obavili tajne naše ljubavi
I hteo bih ti izgovoriti sve te reči koje znam da pripadaju tebi. Ljubavi moja, da, tako te zovem. Noću kad sklopim oči, preda mnom se pojaviš ti, onako lepa. Najprije mi se oči zacakle i dah stane, a onda se srce prepusti prekrasnim talasima koji jednostavno zarobe moju dušu.
|
|
| |
148
poruka na forumu
| | |
0
| |
30
|
|
|
post # 58 | 22.09.2013 , 11:40 PM
|
Običnoj Prostitutki
Budi sabrana - sa mnom možeš biti mirna -
ja sam Volt Vitman, slobodouman i bujan kao priroda.
Dok te sunce ne odstrani, ni ja te neću oterati.
Dok ti vode ne uskrate blistanje i šuštanje,
neće ti ni reči moje uskratiti blistanje i šuštanje.
Moja devojko, ugovaram s tobom sastanak,
i obavezujem te da se pripremiš,
da budeš vredna mene.
Obavezujem te da budeš strpljiva i savršena,
Dok ja ne dodjem.
Do tada, pozdravljam te značajnim pogledom,
da me ne zaboraviš.
ZAR SI OD MENE TRAŽILA SLATKE STIHOVE?
Zar si od mene tražila slatke stihove?
Zar ti se čini da je ovo, što do sada pevah,
toliko teško slediti i teško razumeti?
Zato što ni dosad nisam pevao
da me ti slediš i razumeš-neću ni sada;
Što su, uostalom, takvima kao ti, pesnici k'o ja?
-ostavi zato moja dela,
I uljuljkuj se onim što možeš razumeti;
Jer ja nikog ne uljuljkujem-
i ti me nikada nećeš razumeti.
Walt WhitmanAdded (22.09.2013, 11:34 PM)
---------------------------------------------
PREKOMERNA SILA
Otresao je mrava s ruke.
Bilo mu je gotovo žao
zbog prekomerne sile koju je upotrebio protiv malene smetnje.
Uprkos ove olimpske katastrofe
mrav je nastavio s mukom ka mestu
koje ga je očajnički instinktivno privlačilo.
U trenu je shvatio zašto je izgledala tako sažaljivo
onog dana kada ga je ostavilai nije se vratila bez obzira koliko ju je preklinjao.
Misli su mu odlutale kada je osetio golicanje.
Mrav se vratio, lazeći mu uz nogu.
Ponovo ga je oterao, ovog puta blagim duvanjem i vratio se svojoj knjizi.
I pre nego što je okrenuo stranicu
Mrav je već bio zaboravljen.
GOKČENUR Č. Added (22.09.2013, 11:40 PM)
---------------------------------------------
Šta sam JA, konačno
Šta sam ja, konačno, nego dete, zadovoljno
zvukom svog vlastitog imena?
Što ponavlja ga stalno...
Stanem u stranu da ga čujem - nikad mi ne
dosadi.
Ni tebi tvoje ime, isto...
Jesi li mislio da nema ništa do dva-tri naglaska
u zvuku tvog imena?
Walt Whitman
...ne uključuj se u sitne prepirke
ruke i glasa
...osim ako tvoj dušmanin
traži dušu tvoga tela
...ili život tvoje duše;
tada ubij,
ako moraš;
i kada dođe vreme da umreš,
ne budi sebičan -
shvati to kao besplatno putovanje...
|
|
| |
Smiley
|
|
post # 59 | 03.10.2013 , 3:56 AM
|
Ја сневам о жени, већој но све жене,
Чија ће лепота бити тајна свима,
Што је као божји дах у просторима,
Који не дотаче никог осим мене.
Њен чар да је моје велико откриће;
Да мирно присуство те чудесне жене
Не разуме више нико осим мене,
Осим моје вечно очарано биће.
И пред чијом гордом лепотом од свију
Само ја отворих очи очаране,
И срце кô црни цвет из глухе стране,
Невидљиве капи док на њега лију.
И њена лепота, тако недогледна,
Необешчашћена хвалама глупакâ,
Да обиђе тихо, као снопље зрака,
Све тамне путеве душе, само једне.
И ја кључар чудне лепоте, да с тајном
Срећом видим јасно да је ова жена
Од истога светлог ткива начињена
Од кога и болни мој сан о бескрајном.Added (03.10.2013, 3:54 AM)
---------------------------------------------
Остале су страсне речи неречене,
Само твоје очи, мирне као тмина,
Оне су гледале и слушале мене;
Мој бол на твом уху певаше тишина.
Каква химна срца, та реч неречена!
Та реч што не позна беспућа и блудње!
Кад тишина збори место нас, реч њена
Има сву чистоту сна и болне жудње.
Та блага музика љубави што ћути,
Има мир молитве у дубини духа:
Никада се речју лажи не помути,
Нит се глас порочни дирне нашег слуха.
Идеја у неми камен увајана;
Вера сва у сузи што неће да капи;
Та заклетва што је у незнан час дана;
И највиши закон бола који вапи. Added (03.10.2013, 3:56 AM)
---------------------------------------------
Oprosti mi što te tražim
tako nespretno
u tebi.
Oprosti mi katkada moju bol.
To je zato što želim otkriti u tebi
najbolji deo tebe.
Ono što ti nisi videla, a ja vidim,
plivač u tvojoj nutrini, dragocenoj.
I uzeti to,
i držati visoko, kao što stablo
drži poslednju svetlost
koju je našlo u suncu.
I tada ćeš ti,
u potrazi za tim, uzići gore.
Da bi došla do toga,
popeta iznad sebe, kakvu te želim,
dotičući još samo svoju prošlost
ružičastim vršcima nogu,
dok ti je celo telo napeto, u usponu
od sebe samoj sebi.
I neka tada mojoj ljubavi odgovori
novo biće, koje si ti...
Nismo se tražili, samo smo se našli... A sada tako nađeni kao da se opet tražimo. Možda je to smisao ljubavi, ta lepota neizvesnosti... Čekanje na nedočekano, nadati se u beznađu, grliti se bez zagrljaja, ljubiti se bez poljubaca, prožimati se u mislima... I spoznaja da smo tu negde. Tako blizu a tako daleko...
|
|
| |
Mallena
|
|
post # 60 | 16.10.2013 , 10:37 AM
|
Grešila s tobom
Grešila s tobom,pristala da stradam,
preko zlatnog mosta padala na trnje,
grešiću i dalje ,još bolje ,bar se nadam,
poput tebe grehom,da stignem do DUGE.
Grešila sam s tobom,više no bih smela,
smejala se svima što se meni čude,
grešeći sam plela stepenik do neba ,
još na njemu stojim,proučavam ljude. ....
Grešila sam stobom,ljubili me svici,
na zabranjeno voće pod zvezdama se pela,
grešiću još više,to na mene liči,
grehe svoje ne dam,sa njima sam cela.
Grešila sam s tobom volela do pesme,
plakala nad prvim odlazećim zračkom,
činila sam ono što kažu da se ne sme
spavala uz ptice,zgrljena maslačkom.
I nikome više ne dam svoju pesmu,
ona greh je moj ,moja sudba cela,
grešiću jos dalje i pevati više,
kako bih - JA-GRESNA na Dugu se pela.
....
Hvala tebi što greh mi imenova stari
ostavivši u čudu neku rulju besnu
ako grehom novim ne popravimo stvari
u inat svima- objavljujem pesmu!
"Ne režite mi krila, ja ipak znam da letim tamo gdje se najteže leti, po realnosti!"
|
|
| |
|
