|
Eseji i prozni radovi nasom rukom pisani
| |
|
|
 20
poruka na forumu
| |
 22
| |
 113
|
|
|
post # 3 | 14.06.2012 , 4:40 PM
|
Sastav koji zelim,na insistiranje clanova extra cafe-a,da podelim sa vama,jeste sastav na temu:Pismo mom najboljem prijatelju.Tema sastava je da u njemu opisemo svog najboljeg druga i sta volimo a sta ne kod njega.Ja sam mozda malo skrenula sa teme ali imala sam potrebu da ga napisem bas tako.Pismo koje je trebalo biti poslato je bilo namenjeno mom najboljem drugu koji je pre 3 godine preminuo od leukemije.
Pismo mom najboljem prijatelju(duze od vecnosti)
Negde,u daljini,cujem.Tvoj glas me budi.Muzika od koje srce utrne.Cujem korake.I svaciji su i niciji.Znam.Sve je to nebitno kada tvoji nece biti vise nikada.Sanjam da mi dolazis.Budim se.Tu si.Kao vazduh.Znam da si tu ali ne vidim te.A onda krene,onaj osecaj ispod koze.Ne mogu da disem.Kazu da svaka prica trazi svoje reci.Za svoju pricu ja ih dugo nisam pronasla.Ona je pocela kada su tvoje usne zanemele.
Ne,nisam plakala.Samo slabici placu,secas se?Placem sada kada je sve proslo.Ponekad sedimo svi,nase drustvo,smejemo se.I bas tada,kada sam najsrecnija,dve suze poteku niz moje lice.Za mene.Za tebe.Za nas.Za ono sto smo bili.Za ono sto smo mogli biti..Setim se.Vreme stane na sekundu,srce pocne ubrzano da lupa i sve sto je bilo u meni godnama dobro sakrivenom pod mojim cebetom zaborava,pocinje da se pojavljuje pred mojim ocima kao slike.Ne,to nije ona bol koja kida na delove.To je proslo.Srce je nemo.Samo neka tupa bol.Samo jedan oziljak kojem ne dam da zaraste.Zelim da me zaboli svaki put kada udahnem.Da me podseti.Jer to je jedino sto mi je ostalo od tebe.Lazem.Jos uvek cuvam sve tvoje stvari.Sve te ceka onako kako si ostavio,kada se vratis.Ne znam ni gde si otisao a ni odakle treba da se vratis.Al vratices se.Znam.Jer obecao si mi.Secas li se one ljuljaske gde pocelo je sve kada smo bili deca?Ja ne zaboravljam.Nekada,sednem na pod sa nasim slikama,i vracam se u svaki trenutak.I tako satima.Jos uvek te osecam.A onda dodju dani.Dodju meseci kada te zaboravljam.Oprosti mi.Zaboravljam tvoj pogled,onaj koji skenira svaki deo moje duse.Zaboravljam onaj tvoj osmeh koji mi je nekad satima odzvanjao u usima.Zaboravljam onaj tvoj hod kada ides mi,onako smekerski.Zaboravljam kakav je bio osecaj kada me od pozadi iznenada zagrlis i podiznes.Bojim se.Da cu jednog jutra da se probudim i vise necu moci da se setim kako si ispisivao moje ime na starnicama papira.Bojim se da cu da zaboravim tvoj glas.Da cu da zaboravim kako je moje ime zvucalo na tvojim usnama.Oprosti mi.Ne mogu da ti oprostim sto si otisao.Nisam se oprostila od tebe.Bila sam previse sebicna.Mislila sma samo na svoj bol.Kada sam dosla,bilo je prekasno.Kajanje me proganja,ponekad imam osecaj da se davim iako znam da plivam.Plivam,al ne mogu da pobegnem od sebe.Jos uvek pamtim zadnji put kada sam te videla.Jos uvek osecam ukus tvojih suza na mojim usnama.Secas li se?Naravno da se secas.Uvek si imao dobro secanje da me podsetis kada nisam bila u pravu.Hm.Smejem se sada.Vise nisi tu,ali i dalje samo ti umes da me nasmejes kada sam tuzna.Rekao si procice.Kada?Jos uvek ne prolazi.Nedostajes mi.Znas li to?Naravno da znas.Jer niko me ne poznaje kao ti.Secas li se onda kada si isao na more i kada sam rekla da ides i da se ne vracas i da mi ni malo neces nedostajati?E pa opet si u pravu.Nedostajes mi.I znam,gde god da si,da ti to znas.Nedostajes mi da me nazoves u tri ujutru i da mi kazes da se spremim da me vodis na palacinke.Nedostaje mi da sprememo hranu zajedno pa da bezimo od moje mame jer nam se hrana zalepila za plafon.Nedostaje mi da trcimo po kisi,dok ja vristim i tucem te jer me zezas sto se bojim grmljavine.Nedostajes mi da se posvadjamo tako jako pa da otpadne kvaka kada zalupim vrata.A najgore ej sto znam da ces tek da mi nedostajes.Nedostajes za sve sto je proslo.Za sve sto tek dolazi.,Za sve moje uspomene bez tebe.Kazu da vreme leci sve.Kako vreme prolazi,shvatam da vise nikada necu ljubiti tvoje rupice na obrazima,onako,da pocrvenis.Shvatam da cu vremenom zaboraviti tvoj lik.Da cu se ja udati i imati decu.A ti neces.A sve smo isplanirali.Da zivimo jedno pored drugog da mogu do kraja zivota da te maltetiram.Bio si u pravu.Los sam planer.Kazu da covek kada umre,izgubi 21 gram.To je tezna duse.Deo moj srca zakopan je sa tobom.Jer jedino ono sto je moje mane pretvaralo u vrline,pokrila je zemlja.Jos nijednom nisam otisla na tvoj grob.Jos uvek se nadam.Onda kada budem imala snage da se suocim sa tim,i odem,postacu svesna da se vise nikad nece vratiti.Zaboravim.Prodje i nekoliko meseci i zaboravim.Al znam,da svakog dana,svakog sata i sekunde,negde pod mojom kozom,zivis ti.Osecam te u svakom uzdahu,svakom otkucaju srca.Gde god da idem,deo tebe nosim sa sobom.A ti?Ti spavas.Dok ti spavas,ja budna sanjam za tebe.Moze li iko da mi kaze cime se tacno meri bol?Vremenom?Brojem suza?Reci cu vam.Svakim novim otkucajem srca koji osetim,jer me podseti da je njegovo stalo.Znam da je dovljno jaka onda kada sam shvatila da bih ja rado zaspala citavu vecnost samo da se ti probudis bar na sekund.Zatvaram oci.Secas li se kada su svi decaci iz naseg drustva obrijali glavu da se ti ne bi osecao drugacije?Ja se secam.Bio je oktobar.Tog dana sam te prvi put videla da places.Mrzela sam sebe sto ja ne mogu to.Zelim da znas,jos uvek se trzam na svaki zvuk telefona,svaki poziv,svaku poruku.Jos uvek se nadam da si ti a znam da nisi.I jos uvek,bilo sta da mi se desi,uvek prvo napisem tebi poruku.I posaljem.I onda gledam satima u telefon i cekam.Ima li iceg glasnijeg od tisine?Samoca.Okruzena sam mnogim ljudima.Al niko od njih nije tii.Cekanje.To je sve sto je ostalo.Ne znam sta cekam.Izadjem napolje i lutam ulicama i onda sednem i cekam da me nesto podseti na tebe.I trazim te.U drugim ljudima.U tudjim licima,stanovnicima nekih drugih svetova.A gde si ti da te pitam,gde je nestao nas?Trazim te u baricama,tragovima kise,oblacima,tudjim snovima.A nema te.Bez tebe sam izgubljena.Ti si bio moj kompas za svet.Bez tebe placem nad sudbinama koje nisu moje,radujem se tudjoj sreci,i ispastam tudje grehove.Samo za tobom placem bez suza.Uvek si mi govorio da ja uvek moram da budem najpametnija,da sve moram da znam.Secas se?Kako onda ne znam kako cu da prezivim ovaj zivot bez tebe?Da li me pamtis?Tamo negde,u nekom svetu gde nema bola,gde su samo poljane i mora,da li me pamtis,da li se secas svih nepravilnost mog lica,da li se secas osecaja pod prstima,kada mi dodirujes kozu?Da li u tom svetu,neku drugu zoves mojim imenom?Da li tamo imas novo drustvio?Da li imas nekog ko ti je sada ono sto sam ti bila ja?Da li brojis dane do vremena kada cu moci da zaplacem za tobom?
Nikome ne pricam o tebi.Kada skuopim sve pluseve i minuseve,nema sta da se kaze.Kada mi nismo ni postojala.Koliko minisa je dovoljno pre nego sto se gumica potrosi?Sada mi je zao za sve ruzne reci koje sam ti rekla.Bila sam tako besna sto odlazis.Sto ce mi faliti kada igramo karte svaku noc do jutra i kad te pustam da varas.Bila sam besna sto vise necu imati koga ad zovem kada me decko prevari.Bila sam besna sto nece vise imati ko da me budi svako jutro iako volim dugo da spavam.Bila sma besna sto ce mi faliti cak i to da se naljutim na tebe.Sto ce nam nakon toliko godina,ostati samo uspomene.Zar je zaista to to?Uspomene,zar samo to ostaje?Osecanja se menjaju.Kroz moj zivot prolaze ljudi razni.Ali nikome ne dozvoljavam ad mi se priblizi.Nikom ne dozvoljavam da mi bude ono sto si bio ti.Niko to ne zasluzije.Vreme prolazi.Toliko puta sam ti pretila da cu prestati ad te volim.A sad...Mislim da te ne volim vise.Previse si me povredio kada si me napustio da bih te i dalje mogla voleti.Samo si ostavio neku prazninu u meni,da svako ko pokusa da mi pridje,luta tom prazninom dok se ne zaglavi zaglavi u zaboravu.Ne.Ja ne zivim.Zivim samo za onu jednu sekundu,kada me neko uhvati na ulici za ruku,za tu jednu sekundu kada sebi dozvolim da se ponadam da si ti...ali onda kada shvatim da nisi,ta sekunda postaje duza od vecnosti....Oprosti mi sto ne mogu da ti oprostim sto si me ostavio samu u svetu gde ne pripadam.
''Sve te ceka kad se vratis.Sve sto sanjas.Sve sto pamtis.Sve da prodje sto te muci.Samo mili dodji kuci''
|
|
| |
|
|
post # 4 | 14.06.2012 , 5:47 PM
|
Iako zivimo u nezvanicnom getu, iako nam roditelji ne posjeduju velebne pakete dionica, niti kucerinu u malogradanskom predgradju, iako ne nosimo skupa odijela i ne rucamo u finim restoranima, smatram da smo jako bogati!
Bogati smo mastom koja nas moze odvesti gdje god da pozelimo, mastom koja ce izroditi nove teme, ideje, novo drustvo, bogati smo!
Pripadnicima starije generacije je masta iscezla pod bremenom teskog zivota, borbe za egzistenciju, u slici ovog ljudskog mravinjaka u kom se svako zabavio sobom, svojim zivotom. Oni ne stizu da mastaju! Ne stizu jer realnost preovladava, realnost ih okupira, ulazi u njihove pore istjerujuci mastu svojom surovoscu.
Nama je mnogo lakse, mi se nalazimo pod staklenim zvonom roditeljske paznje, zasticeni od vecine uticaja te realnosti, zatvoreni u svoju sobu, potpomognuti internetom koji, ma koliko los bio ipak nam boji svaki potez, mozemo da… mastamo! Da proputujemo cijeli svijet, da se divimo velikim uspjesima civilizacije, da udahnemo istorijsko, a izdahnemo moderno. Da budemo heroji I vitezovi ili dvorske dame, da se borimo u viteskim ratovima ili da komandujemo istim.
Masta je kao svemir, nepregledna, a opet sva stane u nase male glave. Zavirimo malo I naidjemo na spektar likova, boja, desavanja, osjecanja,…
Kako sama tema kaze, ona moze svasta, a to “svasta” kod mene se pretezno realizuje u putovanjima oko svijeta.
Pretezno se zatvorim u svoju sobu, u svoja cetiri zida slobode, zatvorim oci I mastam.
Vidim nekog klinca kako leži na travi Hyde Parka u Londonu i zuri u nebo. Otpuhuje od iscrpljenosti I zadovoljstva i sanja putovanja, zemlje koje se cine toliko dalekima i nedokucivima, toliko nedostupnima da ga vlastiti snovi plaše. Taj klinac sam ja, ležim tamo u travi i maštam.
Snovi I mastanja pocinju da se pokrecu nevjerovatnom brzinom. Klinac ce u sljedecih sat vremena otici u krajeve o kojima je maštao. Na putovanja ce uvijek odlaziti sam. Nosit ce svoju naprtnjacu, koja se, uz malo mašte, lagano pretvara u komotan stan. Onaj pretinac lijevo, gdje su napolitanke – to je kuhinja. Dno torbe, gdje je ugurao vrecu za spavanje, tamo je spavaca soba. Pretinac s desne strane, gdje se nalaze najdraže knjige i putnicki dnevnik – tamo je dnevni boravak.
Mnogi to ne mogu da shvate, ne mogu da shvate da sam u stanju da izmastam sve do najsitnijeg detalja, da izmastam tako savrseno zalazak sunca za Manilu, kada se boje rastope po horizontu, a ti misliš da ceš tog casa eksplodirati od ljepote , i ne može me nikakva sila svijeta uvjeriti da bi i bez bujne maste taj vrhunac tren bio jednako caroban.
Jedan treptaj I nasao sam se na drugom mjestu, ovu destinaciju nisam posjetio sam. Pogledao sam u horizont I shvatio gdje sam: ležao sam na proplanku nepalskog dijela Himalaje sa svojim prijateljima muzicarima, svirali smo i smijali se. Nasmijesio sam se. Tako dobar osjecaj!
Jos jedan treptaj oka I nasao sam se na jos jednoj od najljepsih destinacija na svijetu, koja je zivjela u mojoj glavi. Tumarao sam Ognjenom zemljom, ukrcao se na propelerac, preletio Cape Horn pa otišao dalje, sve do Antarktika. I kada smo sletjeli na improviziranu pistu, i kada su se vrata aviona otvorila, udahnuo sam duboko. Ova je bila divna, ali vrijeme je za drugu destinaciju.
Cim sam pozelio, odmah sam se nasao na krovu glisera koji juri od delte rijeke Mekong prema Phnom Penhu, glavnom gradu Kambodže, posmatrao seljake kako vjecito pognutih tijela obraduju polja riže, smješkao sam se opet citavim putem, sretan što sam tu, makar danas, makar još pola sata, što osjecam svoje noge, ruke, nepce, što cu nekoliko sati kasnije sjediti s novim prijateljima iznad stola, a kasnije letjeti avionom, lagati, brbljati, griješiti, pisati, kajati se, osjecati grižnju savjesti i ponovo sve zaboravljati… što cu moci mastati I sto mi to niko nece moci uskratiti!
Skitao sam se svijetom, zaigran, vedar, grešan, vjecito sam samcat. Skitao sam znanim I neznanim krajevima, upoznavao ljude, obicaje, divio se arhitekturi, kulturi, prirodi,…
Vrijeme odmice, redjaju se putovanja I destinacije sve dok se opet ne vratim na klinca koji leži na travi Hyde Parka u Londonu i zuri u nebo. Otpuhuje od iscrpljenosti I zadovoljstva i sanja putovanja, zemlje koje se cine toliko dalekima i nedokucivima, toliko nedostupnima da ga vlastiti snovi plaše
Taj klinac sam ja! Trava Hyde Parka je moj krevet, nebo u koje zurim je plafon moje sobe, koji je tata lose okrecio pa je sav saren I kao takav mi iznova daje nove materijale I porive za mastanja. Otpuhujem od iscrpljenosti I sanjam putovanja…
Zvoni Big Ben! Ma ne, to je moj mobilni telefon: mama zove da sidjem na rucak!
Ustajem, stresam osamucenu glavu, ostavljam zelenu travu I nebo iznad Londona I idem u svijet realnosti, da se druzim sa onima kojima je masta iscezla pod bremenom teskog zivota, borbe za egzistenciju, u slici ovog ljudskog mravinjaka u kom se svako zabavio sobom, svojim zivotom. Oni ne stizu da mastaju! Ne stizu jer realnost preovladava, realnost ih okupira, ulazi u njihove pore istjerujuci mastu svojom surovoscu, a svojim sanjarenjima cu se vratiti ubrzo!
|
|
| |
|
|
|
|
post # 7 | 14.06.2012 , 8:01 PM
|
Blondiegirl mozes ti i bolje ne kazem da je owo lose dobro je neki su extra ali nekima nesto nedostaje a to sto nedostaje moras sama prowaliti  samo nastawi tako super ti ide
Poruku je menjao/la ToMa-92 - Cetvrtak, 14.06.2012, 8:03 PM
I TAKO DOSO SAM PO SWOJE NA MOJE SRCE IME TWOJE PLAWE BOJE I OPET JE MOJE SRCE TWOJE :D
|
|
| |
|
|
|
post # 9 | 14.06.2012 , 8:13 PM
|
ToMa-92, sastav je super napisan ti napisi bolje ako mozes ali sumljam da ces uspjeti... I zamalo da zaboravim izbaci to W iz pisanja...
|
|
| |
363
poruka na forumu
| | |
65
| |
485
|
|
|
post # 10 | 14.06.2012 , 10:05 PM
|
Najzad zavrsih sa citanjem, mogu samo opet reci da je dobar sastav ali tuzan, i cestitam na pobedi! 
|
|
| |
20
poruka na forumu
| | |
22
| |
113
|
|
|
post # 11 | 14.06.2012 , 11:05 PM
|
I-E-A-I-A-I-O, Hvala
|
|
| |
|
|
post # 12 | 15.06.2012 , 2:26 AM
|
Quote (Blondiegirl) Kada skuopim sve pluseve i minuseve,
Minuseve.... ahahahah... e svasta... a to mi zapalo za oko, samo sto sam pogledao sastav, znaci, nisam ga ni citao... ko zna koliko jos ima gresaka...
Ali, ako si prvo mesto uzeo/la, svaka cast.
Ja nikad nisam voleo da pisem sastave, ali sam uvek imao najbolji i u osnovnoj i srednjoj...
Quote (Dejan) ali sumljam
sumnjam* 
:P
|
|
| |
|
|
|
post # 14 | 15.06.2012 , 9:33 AM
|
МОЈ ЂАЧКИ ЖИВОТ
Често помислим како време пребрзо иде. Ево, на пример, синоћ сам легао око десет, а јутрос сам устао рано, прерано ако мене питате, а чини ми се да је прошла само секунда.
Време тече превише брзо. Сећам се као да је јуче било, дана када сам први пут угледао своју школу, па сам узбуђено скакутао док ме је мама држала за руку да не отрчим до ње. Заједно сам са родитељима стајао чекајући да видим у који разред ћу ићи, срећан што ће са мном бити и неки другари које познајем и од раније. Ја сам се лично веома радовао томе што треба да кренем у школу. Желео сам да учим, играм фудбал са другарима, певам на часу музичког… Добро, мислим да је сада још једино остала жеља за фудбалом.
Није на часовима лако, никако. Наставници се љуте када причамо на часу, жваћемо жваку или цртамо нешто по папирима. Па, ево, предлажем им да се један дан ми заменимо, па да ми будемо наставници, а они да нас слушају. И сигуран сам у то, да би и они шапутали после два минута. Још једна ствар, оно што сам рекао да време пребрзо тече, паа, прилично сам сигуран да су наставници наместили сат да што спорије иде, јер верујте ми, мени се чини као да сваки школски час траје по три сата!
Када сам први пут ушао школу, једва сам могао да чекам да кренем са својим новим обавезама. Јесте да сам имао креде и код куће, али писати по табли била је нека сасвим друга ствар. А тек кад је требало брисати таблу, сви смо се отимали. Понашали смо се као деца. Добро, и даље се понашамо тако, још увек можете видети како се оне две девојчице из задње клупе препиру која ће следећи пут да обрише трагова креде.
Старији ученици се жале на школу, ја заиста не знам зашто. Истина, некад јесте тешко остати сконцентрисан током шест, седам часова, слушати шта наставници предају, али има школа и лепих страна. Као што је школска пица, на пример! Њу бих стално могао да једем. Па, морам признати да у мојој школи имају и смисла за уметност, ходнике красе и пар лепих слика.
Ово је живот на какав сам навикао. Пре шест година сам са узбуђењем чекао да крочим у школу, и осетио сам како ми лептирићи лете у стомаку. Добро, истина, данас они нервозно лете јер имам контролни из математике за који се нисам припремио, али, тај осећај је увек исти.
|
|
| |
20
poruka na forumu
| | |
22
| |
113
|
|
|
post # 15 | 15.06.2012 , 10:39 AM
|
Deki87, Pa da vidimo neki od tih tvojih najboljih sastava?Sto se tice tvog komentara,morao bi prvo da procitas ceo sastav,da bi ga razumao.Al shvatam da je to previse tesko za tebe.Nacin na koji ja pisem se razlikuje od drugih i malo ljudi moze da razume.Ja ne ulepsavam stvarnost.Al opet,uvek se nadje neko,ko ce na necije iskrene emocije,doci da hejtuje.Ipak,moze mu se,krije se u virtuelnom svetu iza tastature.U svakom slucaju,svako ima prava na svoje msiljenje.Hvala ti sto si podelio nam svoje.Added (15 Jun 2012, 10:36 AM)
---------------------------------------------
Alpha, I mene se u srednjoj grdili zbog toga Added (15 Jun 2012, 10:39 AM)
---------------------------------------------
Deki87, I da,ta recenica koju si podvukao.To je metafora.Ako si ikad cuo za to.
|
|
| |
20
poruka na forumu
| | |
22
| |
113
|
|
|
post # 16 | 15.06.2012 , 11:33 AM
|
Dorja, Pa dobro,svako ima talenat az nesto.Mozda ti imas talenat za matematiku i fiziku,pevanje,sport-ono sto na primer meni ne ide nikako P.S.Jedno objasnjenje svima-ona recenica :Kada sakupim sve pluseve i minuse,odnosi se an sve lepo sto mi se desilo i zivotu i an sve ruzno.Videla sam u mnogim knjigama da su se tako pisci izrazavali,pa tako i ja
|
|
| |
Sijam i u mraku :)
|
|
post # 17 | 15.06.2012 , 1:14 PM
|
bicharkaCIA, super sastav
Blondiegirl, ko je razumeo - razumeo je, ne moraš svima da objašnjavaš... ja sam uvek imala 4 ili 5 na sastavima, i dodje jedna prof. srpskog nama na zamenu, i zavali mi dva na pismenom, a oni koji uvek dobijaju 2, dobiju 4 i 5... kad se nisam šlogirala  naravno kad se vratila moja prof. prepravi mi ocenu u 5, jer je sastav bio extra, nego ova profesorka je što je bila na zameni je od onih što ne znaju da pišu sastave, tj. piše kako oni to nazivaju ''ko prvak'' pa joj je bilo teško da shvati moje dubokoumne i dvosmislene rečenice... 
''Na internetu možeš biti bilo ko. Žalosno je što većina biraju da budu idioti.''
''Kad naidjem na neku prepreku u životu, preskočim je. Pa se vratim i preskočim je još jednom. U inat.''
|
|
| |
20
poruka na forumu
| | |
22
| |
113
|
|
|
post # 18 | 16.06.2012 , 1:49 PM
|
MarijanaBK1, Kazi ti njima Salim se,svako im aprava na svoje misljenje.Neko ne moze da razume moje recenice,nekome se ne svidjaju,al dobro.Svi smo mi razliciti
|
|
| |
Mallena
|
|
post # 19 | 20.06.2012 , 11:27 AM
|
Blondiegirl, patetican sastav!
Smatram da moram da objasnim ovaj termin: PATETICNO-POTRESNO, nikako u losem kontekstu!
Dejan, mogao bi se jos malo razraditi da bude savresen, ovako je samo fantastican! Added (20 Jun 2012, 11:27 AM)
---------------------------------------------
Obecavam cvrsto da cu biti aktivna u ovoj temi, samo kad se udostojim prekucavati moje sastave, jer kad sam ja isla u skolu to se radilo sa olovkom i papirom i svi moji sastavi (nagradjivani ocjenama i nagradama na takmicenju) su na papiru u fascikli.. jbg.
"Ne režite mi krila, ja ipak znam da letim tamo gdje se najteže leti, po realnosti!"
|
|
| |
|
|
post # 20 | 20.06.2012 , 3:36 PM
|
Blondiegirl Drzi se,nedaj se..moras se malo opustit,pustiti da to prodje..ako ovo moze da ti pomogne,opusti se kao da plastis jer i nas ceka ista sudbina...
|
|
| |
|
, i ja sam izgubila druga pre godinu ipo dana, pronašla sam se u skoro svakoj rečenici... 
inače super tema... 
