Samo registrovani članovi mogu pisati porukice.
[Zatvori]

  • Page 1 of 3
  • 1
  • 2
  • 3
  • »
Forum moderator: MarijanaBK1  
Vuk Brankovic - izdajica ili...






10395
poruka na forumu
4891 18209



post # 1 | 25.08.2011 , 7:01 PM

Neki izvori kažu da je Vuk izdao Lazara na Kosovu, a neki drugi da se sklonio jer je znao da će Srbija da izgubi i da posle neće imati vladara... Da li je izdajica, da li je to uradio iz kukavičluka ili da bi došao na presto? Ili možda da bi spasio Srbiju?








15404
poruka na forumu
2409 REP OFF



post # 2 | 25.08.2011 , 11:59 PM

Koliko ja znam i koliko sam citao,nit je izdajica,niti se sklonio jer je znao da ce Srbija da izgubi...
Posle smrti Muratove,bitka je bila zavrsena,Srpski velikasi su se okupili da proslave... Vuk nije zeleo da gubi vreme u pijancenju i sa svojom vojskom se povukao sa Kosova...
Zatim je stigao Bajazit sa 30000 vojnika i na prepad zarobio velikase i kneza Lazara...
Tako sam ja ucio i citao o tome...
Ako imate nesto da procitamo sto bi govorilo drugacije,voleo bih da i to procitam.. smile

Koji covek je covek,ako ne cini svet boljim?









10395
poruka na forumu
4891 18209



post # 3 | 26.08.2011 , 0:09 AM

Quote (badule)
Posle smrti Muratove,bitka je bila zavrsena,Srpski velikasi su se okupili da proslave... Vuk nije zeleo da gubi vreme u pijancenju i sa svojom vojskom se povukao sa Kosova...
Zatim je stigao Bajazit sa 30000 vojnika i na prepad zarobio velikase i kneza Lazara...

prvi put cujem za to, mozda je i stvarno tako bilo... smile
Quote (badule)
Ako imate nesto da procitamo sto bi govorilo drugacije,voleo bih da i to procitam..

i ja isto smile








123
poruka na forumu
5 14



post # 4 | 26.08.2011 , 0:16 AM

Realno gledajuci da sam ja bio na njegovom mestu verovatno bi isto tako uradio,sad ce neki reci da je to kukavicluk,ali da je ostao i on bi zavrsio kao Lazar i ko zna da li bi ta pomoc doprinela nesto,ovako je bar iscupao zivu glavu,to je moje misljenje.. cool






Zajebavam sistem
4792
poruka na forumu
765 REP OFF



post # 5 | 26.08.2011 , 1:45 AM

A ja sam ucio u skoli da je Vuk izgubio veci deo vojske i povukao se...Posle boja nastavio je da se kida sa turcima, gde ga je Bajazit zarobio, a kasnije i ubio (ili je umro u zatocenistvu)..nisam siguran..Ali izdajica nije !!!

Kakav spid, kakav eks, bolje gandza onda seks









2116
poruka na forumu
188 3066



post # 6 | 26.08.2011 , 2:02 AM

a ja sam cito da mu je lazar dao jedan odred vojske da se povuce sa boja ako turci ponovo napadnu...on je ostao gospodar kosova sve dok ga bajazit nije zarobio(vuk je umro je u turskoj tamnci)

Kad' sam procitao da je alhohol stetan,prestao sam da citam.







Zajebavam sistem
4792
poruka na forumu
765 REP OFF



post # 7 | 26.08.2011 , 2:07 AM

Svako ima razlicito misljenje... Pitanje je.. Ko ovde laze ? biggrin

Kakav spid, kakav eks, bolje gandza onda seks









15404
poruka na forumu
2409 REP OFF



post # 8 | 26.08.2011 , 7:23 AM

O istini i lazi u nekoj drugoj temi...
To je filozofsko pitanje....

Вук Бранковић, син севастократора Бранка Младеновића, који је владао у Охриду и био један од верних великаша цару Урошу. V. Вук Бранковић се јавља око 1370. као господар косовске области с Приштином, Вучитрном и Звечаном, где је била и њихова прва постојбина (Дреница). 1377. у његовој је власти и Скопље, а од 1378. и Призрен с околином до Лима. Вук је зет и сарадник кнеза Лазара. Учествовао је с њим у борби на Косову 1389. Народне песме и приче о његовој издаји не могу се утврдити историјским изворима. Скопље је морао предати Турцима јануара 1392. и обавезати се на плаћање данка. Али се ипак и с тим уступцима није могао одржати. Негде око 1396. султан Бајазит I је изгнао Вука из његове области као непоузданог, и он је умро у прогонству, не зна се где 6. октобра 1397. Његове области дао је султан Лазаревој деци и удовици, а Вукова удовица Мара са децом добила је само уски појас око Вучитрна и Трепче.

Narodna pesma kaže: "Bog ubio Brankovića Vuka, on izdade tasta na Kosovu"... Kada su, u otimanju za nasleđe nemanjićke država (a reč je o tome), Lazarevići pobedili Brankoviće, između ostalog i time što su kneza Lazara i njegovu žrtvu posvetili i digli na nivo Hristove, ostalo je još da se pronađe Juda. Da li je Vuk izdao? Na to pitanje istorija mora da stavi tačku - njegova biografija pokazuje da je bio turski neprijatelj, čak i onda kada su Lazarevići sa sultanom Bajazitom sklopili čvrst savez.

Kosovski boj
Lazarevići su preživljavali teške dane posle boja na Kosovu. Pogibijom kneza, zemlja je ostala bez iskusnog i priznatog vladara, a kuća bez oca i muža. Lazarevi sinovi, Stefan i Vuk, bili su maloletni, pa je upravljanje državom preuzela udovica, kneginja Milica. Zemljom su harale turske čete, severnu granicu su ugrožavali Mađari. Kako pišu letopisi, Lazarevi naslednici su trpeli "ne samo od inoplemenih, već i od svojih". Vlastela se međusobno razračunavala, težeći osamostaljenju od centralne vlasti. "K tome dođoše i međusobne borbe onih koji su ovima bili područni, dok su drugi bili kao samostalni", piše Konstantin Filozof.

U tom vremenu, prvi se osamostalio Vuk Branković. Istoričar Sima Ćirković uviđa: "Vuk je nastojao da svojom ličnošću i oblašću ispuni onu prazninu koja je nastala posle pogibije kneza Lazara. Nastojao je da iskoristi vreme velike neizvesnosti. Ostvarenje njegovih planova moralo je ići na štetu Lazarevića. Oni nisu mogli da mu se suprotstave, jer je, sutradan posle Kosova, Vuk bio najmoćniji srpski gospodar. Bitka mu je posredno, u najmanju ruku, donela korist".

U boju na Kosovu, Srbi su napali prvi - istovremeno i duž celog fronta. Prve uspehe požnjeo je Vuk Branković koji je, srpskim desnim, sasvim potisnuo tursko levo krilo. Vlatko Vuković, koji je napao tursko desno krilo, imao je takođe zavidnog uspeha, da je u nekoliko navrata slao glasnike bosanskom kralju Tvrtku da izveste o sigurnoj srpskoj pobedi. Kada je Brankovićev odred, pod komandom Miloša Obilića, upao u turski centar i ubio sultana Murata, činilo se da će turska vojska pretrpeti težak poraz. Tada je na scenu stupio Muratov sin Bajazit, vanredan strateg, koji je izvršio neočekivani kontraudar u srpski centar. Tu je poginuo knez Lazar i vojske su se, posle smrti obojice vojskovođa, razdvojile, ostavljajući na bojištu oko 45.000 leševa. Dve trećine žrtava su bile turske. Bajazit, u borbi za primat u carevini, odmah je likvidirao brata Junuza, koji je imao najveće gubitke u boju (njegovo krilo bilo je potpuno razbijeno u sudaru sa Brankovićima oklopnicima) i povukao se u Tursku. Vuković se, uveren u pobedu srpskog oružja, povukao u Bosnu zajedno sa dobrovoljcima iz Hrvatske (laka konjica), a Vuk se preko Sitnice povukao u Drenicu, svoju užu postojbinu, bez većih gubitaka. Komparativnom analizom brojnih srpskih, turskih, grčkih i engleskih izvora o boju na Kosovu, došlo se do nedvosmislenog zaključka da je centar, kojim je komandovao knez Lazar, isključivi krivac što srpska vojska nije odnela odlučujuću pobedu. Lazarevoj vojsci nedostajala je obučena pešadija, spremna da defanzivno amortizuje turski udar. Uvidevši da Lazar nema dovoljan broj pešadinaca, Bajazit je mudro izvršio kontraudar, baš u centar, obezglavivši srpsku vojsku. Posekavši Lazara, posekao je i cvet srpske vlastele.

Odmah nakon smrti cara Dušana (1355.) dolazi do komešanja u ogromnom Srpskom carstvu tako da su se upravnici novoosvojenih Grčkih oblasti (carev polubrat Simeon, Teodor Asen) veoma brzo otcepili od carstva i počeli sasvim nezavisno da vladaju. To je otišlo čak toliko daleko da je Simeon, polubrat cara Dušana, istakao svoju kandidaturu za carsku krunu, čime je pokušao da istisne carevog sina Uroša. Međutim, ostaci države, a posebno stare srpske zemlje, su na saboru u Skoplju (1357.) pružili podršku caru Urošu. Time su i Simeonove aspiracije na carsku krunu odmah propale. Kasniji događaji su pokazali da car Uroš nije umeo da zadrži ostatak onih zemalja koje su mu bile verne tako da su moćni velikaši postepeno počeli da otkazuju poslušnost i da se sve više osamostaljuju u odnosu na centralnu vlast (prvenstveno cara). To je onaj proces koji se nazvao formiranje samostalnih oblasti odnosno pojava oblasnih gospodara. U svakom pogledu tu je najviše prednjačio knez Vojislav Vojnović, ali ni drugi tu nisu mnogo zaostajali. Nakon nagle smrti knez Vojislava, u prvi plan odjednom izbija moćna porodica Mrnjavčevića (Vukašin i Uglješa). Jačanje Vukašina Mrnjavčevića je za veoma kratko vreme uzelo tolikog maha da ga je car Uroš na kraju krunisao za kralja (1365.) čime je on (Vukašin) postao carev savladar. Nekako od tog doba, verovatno pod naletom osnaženih Mrnjavčevića, Brankovići su morali da se povuku od Ohrida ka kosovskoj Drenici. Po svemu sudeći sevastokrator Branko je bio već mrtav, a njegovi sinovi Grgur i Vuk (Radonja je već bio u Hilandaru), nemajući snage da se suprotstave morali su da odstupe.

Do toga vremena i Lazar Hrebeljanović je boravio na dvoru cara Uroša sa beznačajnom dvorskom titulom, ali od vremena Vukašinovog krunisanja on odlazi sa dvora, i poput ostalih počinje da formira svoju oblast (od tada nosi i titulu kneza). U to vreme on oko sebe okuplja sve veći broj vlastele i počinje da stvara svoj krug poverljivih i pouzdanih ljudi. To je vreme kada je sigurno došao i u bliže kontakte sa Brankovićima, a posebno Vukom kojeg je mogao i da bliže upozna. Utisak je sigurno bio povoljan jer negde oko 1371. godine Vuk se ženi kneževom ćerkom Milicom, što njihov dotadanji politički i vojni savez pretvara u mnogo pouzdaniji političko porodični savez. Nikada njihova saradnja nije bila pomućena bilo čime i oni su "u jedinstvu i ljubavi pobeđivali su neprijatelje svoje" (Georgije Amartol). No, još uvek oni su suviše slabi i strepe od Mrnjavčevića, a moguće je da su tada imali i nekih vojnih sukoba sa njima. U svakom slučaju jedan nenadan i tragičan događaj odjednom im skida opasnost od Mrnjavčevića i otvara im naglo mogućnost za daljenje jačanje. To je bila katastrofa srpske vojske na Marici (1371.) koju su vodili Vukašin i Uglješa. Ova moćna armija biva od Turaka tako strašno potučena da su do kraja oba Mrnjavčevića poginula. Katastrofa je bila tolika da se ni njihova tela nisu kasnije mogla pronaći. "Kad se Bog razgnevi na hrišćane zapadnih strana, i podiže despot Uglješa sve srpske i grčke vojnike, i brata svoga Vukašina kralja, i mnoge druge velmože, oko šezdeset hiljada izabrane vojske, i pođoše u Maćedoniju na izgnanje Turaka, ne prosudivši da niko nije mogućan nasuprot stati božjemu gnevu. Njih, dakle, ne izgnaše, nego sami od njih biše ubijeni, i onde njihove kosti padoše, i ostaše nepogrebene, i veliko mnoštvo od njih umre od oštra mača, neki biše odvedeni u ropstvo, a neki od njih, izbegavši, i dođoše" (Zapisi Isaije monaha).
Nakon svega ovoga apsolutno najmoćniji vladar u Srbiji je bio knez Lazar, a što je potvrđeno nešto kasnije kada je uz Vukovu pomoć knez preuzeo i oblasti Radiča Brankovića (Braničevo). Moguće je da bi daljnje jačanje kneževo do kraja završilo i njegovim krunisanjem za srpskoga vladara (mada je on to u svojoj suštini bio) da se iznenada nije pojavila turska opasnost.

Pojava Turaka za kneza nije bilo nikakvo iznenađenje jer je on još od ranije sa njima imao sukoba. Najpre su njegova vlastela Crep i Vitomir kod Paraćina zaustavila jedan pljačkaški turski odred, a sam knez je predvodio vojsku kada su Turci suzbijeni kod Toplica (1386.). Da Turci neće odustati videlo se 1388. godine kada je Vlatko Vuković, vojvoda kralja Tvrtka, kod Bileća razbio jednu jaču tursku formaciju. No, ovo su tek bila proigravanja za ono što je nailazilo. U leto 1389. godine jedna velika turska vojska vođena lično sultanom Muratom i sa njegova dva sina Bajazitom i Jakubom krenula je na Srbiju. Prve na udaru nalazile su se zemlje Vuka Brankovića na Kosovu i on odmah od kneza zatraži pomoć. U to vreme Vuk je držao zaista veliku oblast pod kontrolom i ona je obuhvatala Kosovo i Metohiju, deo Polimlja i Sandžaka, i Skoplje na jugoistoku. Ne oklevajući mnogo knez sakupi jednu dosta moćnu armiju potpomognutu odredom bosanskog kralja Tvrtka kojeg je predvodio vojvoda Vlatko Vuković. Na žalost izostala je pomoć Marka Mrnjavčevića i braće Dragaša koji su u to doba bili Turski vazali i moguće je (ne i sigurno) čak da su se oni nalazili u turskoj vojsci (neki Dragaševi odredi sigurno). Drugi zet kneza Lazara, Đurađ Stracimirović, nije pomogao tasta, ali po svemu sudeći ni Turke već je posmatrao sa strane šta se zbiva.

Do sudara dveju armija došlo je na Kosovu na dan 15. juna 1389. godine. "I kada je došlo do boja i nastala bitka, bila je tolika zveka i jeka da se treslo i mesto gde se ovo događalo. I toliko se krvi izlilo da se kroz izlivenu krv poznavao i trag konjski, i bi mnogo mrtvih bez broja, i bi tu i Amir, car Persijski, ubijen. A zatim i ovaj divni muž, sveti knez Lazar" (Povesno slovo o knezu Lazaru).
Tu na Kosovu poginuli su knez Lazar i cvet srpskog plemstva, ali ni Turci nisu dobro prošli. Ubijen je turski sultan od nepoznatog srpskoga ratnika za kojeg predanje kaže da je Miloš Obilić. "A ovaj da pokaže vernost, a ujedno i hrabrost, nađe zgodno vreme, ustremi se ka samome velikom načelniku kao da je prebeglica, i njemu put otvoriše. A kada je bio blizu, iznenada pojuri i zari mač u toga samoga gordoga i strašnoga samodršca. A tu i sam pade od njih" (Konstantin Filozof). Sultanova smrt je dovela i do sukoba njegovih sinova Jakuba (starijeg sina) koji je bio prestolonaslednik i Bajazita. U suštini radilo se borbi oko vlasti koju je spretni Bajazit vešto iskoristio tako što je uspeo Jakuba da likvidira prije no što je ovaj uopšte saznao za sultanovu smrt. Sam rezultat bitke toga dana je ostao nejasan jer su obe armije doživele takav masakr da niko nakon kreševa nije znao ko je stvarni pobednik. Turci su se, nešto zbog velikih gubitaka, nešto zbog toga što je Bajazit morao da žuri u Jedrene ne bi li učvrstio vlast, odmah povukli. Ono što je kasnije, pa i danas, posebno privlačilo pažnju, a odnosi se na Vuka Brankovića, jeste njegovo učešće u Kosovskoj bici te legenda o tome kako je on bio taj koji je izdao kneza Lazara, što je u krajnjoj liniji dovelo do srpskoga poraza. Kako je došlo do te legende jeste prilično zamršena priča koja zahteva mnogo prostora. Kako ova naša priča o porodici Brankovića nema potrebe za takvim detaljnim objašnjenjima to se nećemo upuštati u pojedinosti o tome kako je Vuk "izdao" kneza, te u argumente koji govore protiv toga već samo u najkrupnijim potezima će se navesti ono što je u tom okviru najinteresantnije.

U vremenu neposredno pred bitku svakako najjači srpski velikaš bio je knez Lazar, a za njim odmah Vuk Branković Predosećajući Turski napad knez je još nekoliko godina ranije vršio pripreme za nadolazeći udar. Najjača uzdanica bio je svakako Vuk Branković, a do kraja će se pokazati da je on (Vuk) bio zapravo jedini koji je iz sve snage stao uz kneza. Što se tiče samih priprema za bitku sa Turcima sigurno je da je Vuk bio najzainteresovaniji od svih da se Turcima pruži otpor budući da su njegove zemlje bile najugroženije i prve na udaru. Konačno, na Kosovu kojim je on vladao, održala se i odlučujuća bitka. Verovatno da je i on mogao, poput braće Dragaša i Marka Mrnjavčevića da prihvati vazalske obaveze prema Turcima i na taj način da izbegne sve neprilike sa njima. Međutim, on je odabrao put oružanog otpora i sa knezom Lazarem organizovao sve ono što se u Srbiji moglo dići na oružje. Kakvo je njegovo učešće u bici može se saznati iz posrednih turskih izvora, a izgleda najviše od njihovog pisca Nešrija. Po njemu na Kosovu je srpsku vojsku vodio knez Lazar koji je zapovedao centrom vojske, dok je bosanski kralj vodio levo krilo (Nešri misli na vojvodu Vlatka Vukovića), a desnim krilom je komandovao Vuk Branković. Uz Vuka je i bio jedan od njegovih sinova, verovatno Grgur. Vukov deo vojske je izgleda bio dosta jak i sastojao se od oklopnika koji su u samom početku bitke odmah razbili levu Tursku stranu (koju je vodio Jakub, stariji sin sultana Murata). Međutim, zbog toga što srpska sredina nije izdržala Turski pritisak (nakon sultanove smrti turski centar je preuzeo Bajazit), te nakon hvatanja kneza Lazara i njegove likvidacije, Vuk Branković se povuče. Još uvek nema ni pomena, ne samo o Vukovoj izdaji, već o izdaji bilo kojeg velmože iz okruženja kneza Lazara.
Motiv Vukove izdaje pojavljuje se tek u letopisima iz kasnijeg perioda: "car Murat je prodro na Kosovo polje i na obalama reke Sitnice razbio i pogubio srpskog kneza Lazara, kojega je izdao Vuk Branković, zet njegov" (Jakov Lukarić). Jedan od prvih (ako ne baš i prvi) koji je optužio Vuka za izdaju bio je Mavro Orbin i to negde krajem XVI veka kada je napisao svoje "Kraljevstvo Slovena". Njegova je verzija veoma razrađena i interesantna. Po njemu knez Lazar je udao ćerku Maru za Vuka Brankovića dok je drugu ćerku Vukosavu udao za Miloša Kobilića jednog plemića koji je bio odgojen na kneževom dvoru. U jednom momentu dve sestre su se tako posvađale oko muževa da je Mara (Vukova žena) ošamarila Vukosavu (Miloševu ženu) i to je do kraja dovelo do oružanog megdana između Vuka i Miloša. "Između ove dva sestre došlo je jednom do svađe. Vukosava je, naime, hvalila i pretpostavljala vrednost svoga muža Vuku Brankoviću, a to je Vukovu ženu Maru jako uvredilo, pa je ošamarila svoju sestru. Kad je ona to ispričala svome mužu, on je smesta potražio Vuka i sasuo na njega mnogo uvreda, te ga pozvao na megdan, da se vidi je li istina ono što je bila kazala njegova žena Vukosava" (Mavro Orbin).

U tom dvoboju Vuk je prošao jako loše i Miloš ga je zbacio sa konja, a potom nastavio da i dalje udara. Samo okolni plemići koji su ovaj dvoboj posmatrali uspeli su Vuka da spasu daljnjeg poniženja. Knez Lazar je pokušao da izmiri zavađene zetove, ali u tome uspeva tek prividno. Neposredno pred bitku na Kosovu iskoristio je Vuk priliku da se osveti i da lažno optuži knezu Miloša kako ovaj tobož sprema nekakvu izdaju. "Pošto je tada Lazar imao udariti na Turke, njegov zet Vuk ga je upozorio da pazi na Miloša, jer treba da zna da on u tajnosti šuruje s Turcima kako bi ga izdao" (Mavro Orbin). U vreme čuvene večere kod kneza dok su se dizale zdravice prebaci knez Milošu za navodnu izdaju želeći da vidi kako će ovaj da reaguje. Miloš se nije dao zbuniti već odgovori: "Nije sada vreme, kneže i gospodaru moj Lazare, da se prepiremo, jer je neprijatelj već u bojnom redu. Sutra ujutro pokazaću delom da je moj tužitelj klevetnik i lažov i da sam ja uvek bio veran svome gospodaru" (Mavro Orbin).

Sutradan pre početka bitke odjaše Miloš do Turaka i uspe da prevari stražu koja je okružila sultana te ga ova pusti kod njega. Prišavši sultanu Miloš se sagnuo, tobož želeći da mu poljubi ruku, i iznenada izvadi nož te ga zarije sultanu u trbuh. Ipak nije uspeo da pobegne pa ga Turci tu i ubiju. Ovakva pogibija sultana pre nego što je bitka i počela dobro je zaplašila sve one paše koje su okruživale sultana, tako da oni odluče da sve ovo sakriju od vojske da ne bi došlo do kakve panike. Za to vreme u srpskom logoru je nastala uzbuna jer su primetili da nema Miloša pa je izgledalo kao da se Vukova optužba o Miloševoj izdaji pokazala istinitom. To je u dobroj meri izazvalo strah pa je bilo čak predloga i za predaju. "Pošto je, dakle, Miloš na pomenuti način pobegao i vest se proširila u hrišćanskom taboru, ne znajući još uvek šta se desilo s Turčinom, neki zapovednici se počeše bojati za ishod stvari i govoriti da ne vide mogućnosti za spasenje. Oni su nagovarali ostale da bi najbolje bilo izbeći borbu i položiti oružje, te se pokoriti neprijatelju" (Mavro Orbin). Ovu moguću paniku u srpskim redovima uspeo je da spreči knez Lazar jednim retko lepim govorom koji je podigao već klonule duhove. Sam tok bitke je u samom početku išao u potpunu srpsku korist, ali dok je knez menjao konja izgubi ga vojska iz vida i odjednom svi pomisle da je on poginuo. Toga momenta počne panika i opšte rasulo koje kasnije ni knez nije mogao da zaustavi. Stoga je bio prisiljen i sam da potraži spas u bekstvu, ali mu konj upadne u neku rupu gde ga Turci kasnije nađu i zarobe. Nešto kasnije u turskom logoru kneza Turci i ubiju tako što mu odseku glavu.

U kasnijem tekstu Orbin navodi da je iz Srbije palo mnogo ugledne vlastele tokom ove bitke, ali da nije poginuo bosanski vojvoda Vlatko Vuković koji se sa dobro desetkovanom vojskom uspeo izvući. Izvukao se i Vuk Branković sa većinom svojih ljudi, ali ne zato što je imao sreću već zbog toga što je još od ranije imao takav dogovor sa sultanom Muratom. "Međutim, zet kneza Lazara Vuk Branković spasao se gotovo sa svim svojim ljudima, pošto je (kako neki kažu) imao tajne pregovore s Muratom da izda (kako je i učinio) svoga tasta da bi se dokopao njegove države" (Mavro Orbin). Čitajući Orbinov tekst vidljivo je da on nije baš kategoričan kada tvrdi da je Vuk izdao na Kosovu, a uz to on se i ograđuje kada navodi moguću Vukovu izdaju: "kako neki kažu". No, to je bilo sasvim dovoljno da se pojave mnogo razrađenije (i fantastičnije) verzije o Vukovoj izdaji poput one u Tronoškom rodoslovu ili Priči o boju Kosovskom. Nekako izlazi da što su spisi bili kasnije pisani imali su više detalja o izdaji.

Najstariji srpski letopis koji spominje Vukovu izdaju jeste onaj iz početka XVII veka koji kaže: "Godine 6897. (1389), pravednim sudom božjim, srpske velmože počeše često bivati nesrećni. Iste godine, 1. januara, bilo je pomračenje sunca, a u proleće udari na Srbiju Omar Amurat, sin Orhanov, i poče bitku s Lazarom, i pogibe tu Amurat od srpskog mača, ubijen od Miloša. Vladao je Amurat 60 godina, a posle njega sin Bajazit, koji je počeo rat s knezom Lazarom. Vojvode pak, izneverivši kneza, pobegoše, Vuk Branković i drugi." Svi zapisi koji se odnose na bitku, a pisani su neposredno nakon nje, uopšte ne spominju bilo kakvu izdaju, a ponajmanje Vukovu. Sama izdaja koja bi došla sa njegove strane ne bi imalo nikakve logike jer on za tako nešto nije imao bilo kakvoga razloga, a to će se naročito videti iz kasnijeg razvoja događaja kada je Vuk bio skoro jedini koji nije hteo da prizna poraz na Kosovu i stoga se i dalje oružano odupirao Turcima. Čini se da je jedini greh Vukov bio u tome što nije i on poginuo na Kosovu.

Nedugo nakon Kosovske bitke Bajazit je morao da žuri u Jedrene ne bi li tamo učvrstio vlast jer je bilo mnogo onih koji nisu odobravali to što je on likvidirao Jakuba. Za to vreme u Srbiji se postavilo pitanje ko će biti naslednik kneza Lazara. U to vreme kneževi sinovi, Stefan i Vuk, bili su maloletni i nisu mogli nikako da naslede njegovo mesto. S druge strane, bilo je sasvim neoubičajeno da vlast vrši kneginja Milica i da je sinovima preda onda kada oni postanu punoletni. Stoga je bilo sasvim za očekivati da se za novog vođu u Srbiji isturi njen najmoćniji velikaš, a to je bio tada Vuk Branković. Slično je mislio i Ugarski kralj kada je samo tri nedelje nakon Kosovske bitke poslao svoga moćnog velikaša Nikolu Gorjanskog kod Vuka Brankovića na pregovore. Bilo je očigledno da Ugari smatraju Vuka za novoga vladara u Srbiji. Sadržaj ovih pregovora se ne zna, ali se može pretpostaviti da je ugarski kralj želeo da Srbiju zadrži kao vazala i da se tada o tome razgovaralo. Očigledno da su ugari mislili da je vlast nad Srbijom smrću kneza Lazara iskliznula iz ove porodice. Možda je i upad Ugara u Srbiju u jesen 1389. godine bio u vezi sa ovim pregovorima. Ipak, kneginja Milica se na kraju pokazala kao mnogo spretnija no što je to tada možda izgledalo Ugarima i Vuku. Osetivši da bi je Vuk uz pomoć Ugara mogao nadjačati i uzeti joj vlast u Srbiji, ona je stupila u kontakt sa Turcima i uspela da sa njima ostvari sporazum. Tokom 1390. godine uz pomoć turskih odreda Ugari su istisnuti iz Srbije. Baš te godine (1390.) bila je odlučena ova kratkotrajna neizvesnost oko toga ko će vladati Srbijom i to u potpunu korist kuće Lazarevića.

Nema vesti o tome da li je Vuk učestvovao u borbama udruženih turskih odreda i onih koje je skupila kneginja Milica, ali od tada je i njegov politički pravac sasvim drugačiji od onoga koji nametali iz kuće Lazarevića. Njegova ideja je bila da se Turcima pruža otpor i nije pristajao na bilo kakve pregovore. Svoju politiku otpora prema Turcima dosledno je sprovodio sve do 1392. godine kada je konačno i on morao da popusti pred njihovim stalnim napadima. Pristao je da bude turski vazal te da, osim plaćanja danka, daje Turcima i pomoćne vojne odrede. Ipak, svoje vazalne obaveze ispunjavao je i više nego traljavo tako da nije poznato da je osim plaćanja novčanog danka i jednu drugu obavezu (pogotovo onu sa slanjem vojnih odreda) izvršavao. Njegov otpor je postao potpuno otvoren onda kada je dočuo da se na Turke priprema jedna krstaška vojska udružene Evrope koju vodi ugarski kralj Žigmund. U tome momentu je izgledalo kao da se njegova politika pružanja oružanog otpora Turcima pokazuje kao ispravna. Krstaši su imali tek početnog uspeha, ali kod Nikopolja (25. septembar 1396. godine) doživljavaju težak poraz. U turskoj vojsci se naročito istakao vojni odred koji je, kao vazal, vodio knez Stefan Lazarević i čija je intervencija izgleda već izgubljenu bitku za Turke preokrenula u njihovu korist. Nakon bitke odlučio je sultan Bajazit da se obračuna sa neposlušnim vazalima, a na prvom mestu sa Vukom Brankovićem. Na neki način je uspeo da uhvati Vuka i da ga baci u tamnicu u kojoj je Vuk i umro dana 6. oktobra 1397. godine.

Tako je na tragičan način završio ovaj nekada tako moćan srpski velikaš koji do kraja svoga života nije odustajao od oružanog otpora prema Turcima. Suviše ponosan da se pred Turcima savija i da im bude vazal radije je izabrao smrt negoli poniženje. Ako je prema ikome nacionalna istorija bila nepravedna onda je to upravo ovaj slučaj. Patriotski nastrojen Vuk Branković je proglašen izdajnikom, dok su mnogo pomirljiviji Lazarevići zauzeli ono mesto u istoriji koje je u suštini trebalo da pripadne Vuku. Mi danas znamo da je onaj politički pravac koji je zastupao Vuk Branković i koji se sastojao iz oružanog otpora prema Turcima bio u svojoj suštini nerealan, ali na kraju ipak pošten. S druge strane, porodica Lazarević izgleda da je više bila zainteresovana kako da vlast nad Srbijom zadrži u svojoj kući i to je upravo razlog zbog čega su oni pristali da onako tesno sarađuju sa sultanom Bajazitom. Istina je da se ovakav njihov politički pravac do kraja pokazao kao pravilniji od onoga koji je zastupao Vuk, ali tome je više doprineo sled događaja negoli nečija namera.

E pa ja ovo nadjoh na netu....

Koji covek je covek,ako ne cini svet boljim?









2
poruka na forumu
0 0



post # 9 | 26.08.2011 , 10:52 AM

Narod je u pesmama opevao Vuka kao izdajnika , gusle kazu tako , nije narod glup. Mi mozemo da nagadjamo al oni sto su ziveli tada u pesmama Vuka nazvase izdajnikom.






Zajebavam sistem
4792
poruka na forumu
765 REP OFF



post # 10 | 26.08.2011 , 10:56 AM

Quote (pusina)
oni sto su ziveli tada u pesmama Vuka nazvase izdajnikom.

Zato sto je preziveo boj...Da je Milos Obilic preziveo i njega bi nazvali izdajnikom wink

Kakav spid, kakav eks, bolje gandza onda seks









1005
poruka na forumu
49 230



post # 11 | 26.08.2011 , 12:35 PM

Nije izdao.Bio je na Kosovu a kada je bitka izgubljena,povukao se.Medjutim,i dalje je nastavio da se bori protiv Turaka.

Twitter: https://twitter.com/marestrpc









882
poruka na forumu
27 382



post # 12 | 26.08.2011 , 12:51 PM

Vuk Branković nije izdajica ljudi su ga proglasili izdajicom jer se povukao sa bojista













336
poruka na forumu
14 114



post # 13 | 30.08.2011 , 1:48 PM

Vuk nije izdajica...bio pametan covek video da ce svi izginuti pa je povukao svoju vojsku ali kasnije ponovo je napadao turke.......zahvaljuci njemu smo se i odbranili od turaka biggrin








2116
poruka na forumu
188 3066



post # 14 | 30.08.2011 , 3:28 PM

Quote
Narod je u pesmama opevao Vuka kao izdajnika

opevali su oni i marka kraljevica koji je ubijao srba a ne turke

Kad' sam procitao da je alhohol stetan,prestao sam da citam.









1830
poruka na forumu
280 1781



post # 15 | 30.08.2011 , 6:01 PM

da je pera otiso u policiju do ovg nebi bilo











1174
poruka na forumu
60 419



post # 16 | 26.09.2011 , 0:25 AM

ja mislim da nije izdajica to što ljudi nisu imali koga da okrive posle poraza jer su svi poginuli sem njega
pa su ga napali biggrin

ExtraCafe Public -----> 193.104.68.8:27028
ExtraCafe Deathrun -----> 193.104.68.8:27074










2462
poruka na forumu
299 2356



post # 17 | 28.03.2012 , 7:33 PM

Nije bio izdajica. Ljudima je jednostavno bilo dosadno pa su izmišljali priče. Isto tako vrijedi za Marka Kraljevića. :)

Tako su meni profesori rekli,a sada kako je nisam sigurna. :)








150
poruka na forumu
5 208



post # 18 | 28.03.2012 , 7:46 PM










Mallena
1779
poruka na forumu
960 7696



post # 19 | 18.04.2012 , 11:03 PM

Narod je opjevao Vuka kao izdajnika- to je mit!!!
Narod je opjevao i devet Jugovica koji ne postoje i Marka Kraljevica koji nije ni b lizu stvarnoj istorijskoj licnosti...

Jedino sto je Vuk izdao je to sto je primio posmrtnu pricest, a nije poginuo...

"Ne režite mi krila, ja ipak znam da letim tamo gdje se najteže leti, po realnosti!"









348
poruka na forumu
103 726



post # 20 | 19.04.2012 , 12:22 PM

Ne verujem istoriji (nek mi oproste istoricari) i ne mislim da je nauka nesto sto se prepricavalo generacijama jer ljudi vole da ukrasavaju, dodavaju i ouzimaju kad prenose informacije, te tako sve pre Prvog Svetskog Rata se ne moze dokazati apsolutnom sigurnoscu.
Ono sto mene brine jeste sledece;
"Ukoliko su svi JUNACI bili ubijeni,a ostali samo izdajice, ciji smo onda mi NASLEDNICI?"
Cenila bi kad bi mi neko objasnio :)

Noli turbare circulos meos!
- Archimedes




  • Page 1 of 3
  • 1
  • 2
  • 3
  • »
Search: