Nijedan, pa ni ovaj poslednji nastavak F.E.A.R. serijala nije mogao da se približi utisku koji je ostavila igra koja ga je započela. Ono što je činilo original tako privlačnim je osećaj da vas na svakom koraku očekuje neko iznenađenje - jezive scene koje opazite samo krajičkom oka smenjivale su se sa detaljima sumorne priče i žestokom pucnjavom, gde su novi tipovi neprijatelja izazivali ushićenje jer je bilo neophodno promeniti taktiku da bi se preživelo. Nastavci koji su usledili bledo su kopirali original, priča je krenula nekim pogrešnim tokom, a likovi izgubili svoju svrhu i smisao. Jedino što je ostalo je solidan FPS, začinjen multiplayerom za nove generacije igrača koje za bolje i ne znaju. Generalni trend uništavanja originalnih ideja koje jedan serijal odvajaju od nekog drugog i ovde je učinio svoje. F.E.A.R. 3 nastavlja priču iz dvojke, čije nas je finale šokiralo, ali menja glavnog junaka. Ukoliko niste igrali prethodne delove, biće vam teško da pratite priču, a trojka jednostavno ne nudi nikakva objašnjenja. Beckett koga ste vodili u prethodnom delu, sada je samo jedan od ciljeva na vašem putu dok igrate ponovo kao Point Man, supervojnik sa munjevitim refleksima iz prvog dela. Paxton Fettel, njegov izopačeni brat koga je eliminisao hicem u čelo, prati ga u stopu u obliku duha koji može da zaposedne tela vojnika, a koristi i druge paranormalne sposobnosti. Priča vraća braću u Armacham korporaciju, u laboratorije gde su ih odgajali i trenirali da bi od njih stvorili moćne vođe koje telepatski upravljaju vojskom. Njihov cilj je, naravno, osveta nad naučnikom koji je vodio eksperimente i bio zaslužan za strašnu sudbinu njihove majke sa neverovatnim psihičkim moćima, koja je u to vreme još uvek bila dete. Alma je sve do pred kraj samo udaljena pretnja za koju se ispostavlja da ne pruža skoro nikakav izazov. Dani njenog sejanja terora su izgleda prošli, ali užasi na koje nailazite najavljuju još veću opasnost koja tek treba da zadobije svoju formu. Samo finale je na neki način razočaravajuće, iako postoje dva kraja u singleplayeru uvek će prevagnuti onaj lik koga ste vodili, dok će u co-op igranju igra sračunati poene osvojene u toku misija i time će biti izabran "pobednik" koji dalje odlučuje o sudbini novonastale pretnje. Kampanja je jednostavno nemaštovita i nezanimljiva, a misije vas najčešće dovode u zatvorene arene gde se morate izboriti sa više talasa neprijatelja. Uvođenje sistema bodovanja pokazalo se kao dobra odluka, pogotovo kad igrate co-op, a nagrađuje vas za obavljanje određenih akcija, odnosno postizanje nekih ciljeva, za vreme trajanja misije. Dobijanje poena u izazovima koji su podeljeni na tactics, aggression, aptitude i psychic dovodi do levelovanja vašeg lika pri čemu se automatski povećavaju neke njegove osobine, npr. health ili trajanje bullet-time moda. Point man je tipičan vojnik iz FPS igara, pa će igranje njime biti svima prepoznatljivo, a korišćenje bullet-time moda mu daje znatnu prednost u odnosu na protivnike. S druge strane Paxton Fettel je osveženje u gameplayu, njegov prilaz je više taktički jer se njegove psihokinetičke moći troše i vremenom nadopunjuju. Deluje razočaravajuće, zar ne, kad pomislite kako je nekada komandovao čitavom armijom svojim mislima a sada može da opsedne samo jednog po jednog vojnika? Međutim, čak i ovaj oslabljeni Fettel, sa svojim ciničnim komentarima i neumornim pokušajima da vas privoli na svoju stranu ipak je zastrašujući, naročito kada pred vama obuzme neprijatelja i eliminiše ga “iznutra”. U co-op kampanji, jedan igrač vodi Point Mana a drugi Fettela, što je čini lakšom nego u singleplayeru gde je Fettel više moralna podrška (bar u prvom prolazu, dok ga ne otključate za igranje). Izgleda da je igra dizajnirana za kooperativno igranje, a da se niko nije potrudio da koriguje težinu za singleplayer. AI, koji je tradicionalno dobar u F.E.A.R. serijalu, ovde već pokazuje po neku manu. Neprijatelji su spretni, precizni, dobro organizovani ali i predvidivi. Čućete njihove komentare i timske dogovore o akciji, pripreme da vam priđu s leđa ili vas iznenade granatama, pokušavajući da vas izvuku iz zaklona. Međutim, podjednako često neće biti svesni da ste saterani u ćošak iako stoje odmah iza zaklona gde ste sakriveni. Za pojedine neprijatelje neophodno je koristiti bullet time mod i snajperske puške jer su previše brzi, a oni oklopljeni zadaće vam dovoljno muka pa ćete morati da se dokopate oružja koje može da probija oklop. Kasnije u igri imaćete priliku da ponovo sednete u robotizovani power armor i suočite se sa podjednako oklopljenim i opasnim protivnicima. Neki drugi protivnici oslanjaće se pak na brojnost i čak napadati hladnim oružjem ili krenuti na vas kao bombaši samoubice. Boss bitke, međutim, daleko su od bilo čega zanimljivog i izazovnog, jer će vas jednostavno primoravati da iste akcije ponavljate više puta dok ne uništite neprijatelja. To što nosite samo dva oružja sa sobom, predstavlja dodatni izazov, ali sanduka sa puškama i granatama ima sasvim dovoljno, pogotovo u arenama. Nažalost, ono što je igra dobila pokušavajući da sve više liči na moderne taktičke pucačine, izgubila je u domenu horora. Umesto suptilnih i jezivih natprirodnih bića koja vrebaju iz senki i čiji napad vam na trenutak zaustavi rad srca i zaledi dah, ova igra donosi tonu jednoličnih neprijatelja i neprestani pritisak na okidaču. A to je ono što će ljubitelji originalnog F.E.A.R.-a zameriti ovoj igri, s pravom. Multiplayer donosi četiri moda, F**king Run!, Contractions, Soul Survivor i Soul King, a oni nemaju mnogo sličnosti sa uobičajenim MP modovima u FPS igrama. F**king Run! je mod u kome vi i još tri igrača morate da bežite pred Alminim zidom smrti dok se probijate kroz snage Armachama. Contractions vas stavlja u ulogu članova izolovanog F.E.A.R. tima koji pokušava da izgradi barikade i snabde se oružjem između naleta talasa Alminih podanika i sve gušćeg dima njenog zida smrti koji donosi još strašnije neprijatelje. Soul Survivor izdvaja jednog od igrača kada ga Alma iskvari i on onda pokušava da na njenu stranu odvuče druge igrače tako što ih izoluje od tima koji se bori protiv Armacham vojnika. U Soul Kingu igru svi počinju kao spektri, pokušavajući da zaposednu i ubiju što više vojnika, sakupljajući njihove duše. Uvođenje novih ideja u multiplayer igru je pohvalno i dobrodošlo, ali verujem da će vam se pojedini modovi više svideti od ostalih. F.E.A.R. 3 je solidna pucačina kada je u pitanju co-op i multiplayer, ali singleplayer kampanja je previše neujednačena u tempu i nedovoljno interesantna da bi vam držala pažnju, a novi igrači teško da će shvatiti zaplet. Igra je unela novine koje su je osvežile i ubacile dodatni izazov za igranje, ukoliko volite da igrate sa drugima, ali ono najbitnije je izgubila. F.E.A.R. serijal je započeo svoje postojanje kao savršena kombinacija strave i užasa natprirodnog, kao priča o ljudskoj pohlepi, bezosećajnosti i beskrupuloznosti koja je dovela do tragičnih posledica i uništenja. Elementi FPS-a bili su samo dodatna potpora priči koja je mnoge ostavila da neumorno raspravljaju o detaljima na forumima. Nažalost, kasniji nastavci odustali su od suptilnosti originala i time izgubili interesovanje bitnog dela igračke populacije. F.E.A.R. 3 je kompetentna akcija, FPS pravljen za one koji vole da se razmeću svojim sposobnostima online, ali u moru sličnih igara nema čime da se izdvoji kada za nekoliko dana njeni MP modovi izgube osećaj nečeg novog.