Fudbaleri Crvene zvezde savladali su u 145. prvenstvenom derbiju Partizan sa 1:0 zahvaljujući autogolu Milana Obradovića, čime su prišli crno-belima na bod zaostatka. Ipak, sve ono što se dešavalo van samog terena, a "ima veze" sa "večitima", bacilo je u senku sam fudbal.
Navijači su želeli da budu u prvom planu. I, uspeli su u tome. Ali, nećemo im uslišiti želju i proglašavati jedne ili druge za pobednike, jer kada nekog/nešto ubijete, onda niste junak. A kako smo mi i pre utakmice rešili da o derbiju pišemo samo kroz njegove junake, čak i po cenu da ih ne bude, onda ćemo preskočiti ono čime bi se hvalili oni koji su umalo ubili fudbal.
Da, ovdašnji fudbal nije ni prineti svetskom. Nije konkurentan evropskom. Često nije zanimljiv, a mnogi tvrde da nije ni regularan. Pa opet, i dalje je najpopularniji. I dalje ga najviše dece igra. I dalje se najviše prati. A i igrali su Zvezda i Partizan, to ne može da bude običan dan.
Quote Kako je pao gol?
Posle slobodnjaka Nenada Milijaša, čiji je šut golman Stojković "boksovao" u desnu stranu, lopta je u tom 19. minutu otišla ka Ninkoviću koji ju je glavom, na kojoj je nosio zaštitnu masku zbog povrede u Nišu, vratio u sredinu. A tamo, na petercu, nespretno je reagovao iskusni Obradović, čiji je pokušaj da glavom otkloni opasnost - skrenuo loptu u mrežu Partizana.
I dok su se navijači sukobljavali kod Umke, gde je jedan od njih završio u komi zbog borbe oko zastave, dok su deca koja sebe navijačima smatraju palila vatru na stadionu i radovala se oko te tužne scene kao da su ostvarili veliki uspeh u životu, i to u u zemlji u kojoj uspeha gotovo da i nema, neki su igrali fudbal. Kako god se to zvalo, zapravo. Oni prvi su bili dovoljni sami sebi, što nije strašno, ali sve što preti da ugrozi drugog ili drugo - ume da bude strašno.
Tako je bilo strašno gađanje bakljama između navijača koji vole isti klub. I masovne tuče čak i u Bosni, zbog "večitih". Zaboravio narod da je šmek večitog derbija ne u tome da zamislite da ste u ratu, pa da treba nekoga da pobedite a najbolje tako što ćete ga ubiti, već da je šmek upravo u tome - da uz smeh pratite voljeni klub, "peckate" one koji bi voleli da vaš tim izgubi, a zajedno se naslađujete starim srpskim specijalitetom, druženjem, čak i kada je teško.
Ali, narod se kod nas više ne druži. Počeli smo da se sa rodbinom srećemo samo na sahranama, a komšiji više ne želimo da mu crkne krava, jer krava više i nema, već ako može nešto još crnje i gore da mu se desi, e to bi bilo "idealno". Pa, kad tako brinemo o onima koji su nam bukvalno bližnji, što bismo se drugačije odnosili prema onima koje smatramo neprijateljima? Utamničeni u takve misli, u kojima se najbolje uzgaja ne netrpeljivost, već mržnja, i to zalivana brutalnošću, dešavaju nam se sve strašnije stvari. Crni dim koji je sredinom drugog poluvremena prekinuo derbi na čak osam minuta, zapravo je bila metafora crne zavese koja se spušta na scenu. Predstava "Normalno društvo" je okončana. Nema bisa, jer glumci nisu više među živima. Sada su samo senke, iza te zavese. Senke koje se cerekaju, misleći, nesvesni tuge koju nose u sebi, da su uradili nešto veliko.
Možda i jesu. Jer, da nisu uradili sve to što su uradili, ne bi uspeli na drugi način da nas sve nateraju da stavimo prst na čelo i zapitamo se - šta smo to uradili sa sobom? Ne, ne... nije pitanje "zašto su oni, drugi, takvi kakvi jesu?", već šta to ne valja u nama, kada im nismo dovoljno dobar primer? Što reče Patrijarh Pavle, "ne postoji idealan način vaspitanja deteta, roditelj mora celim sobom da svedoči kakav čovek treba da bude".
Pa, kad je već taj isti Patrijarh Pavle rekao "Da bi nam bilo bolje - moramo mi da budemo bolji", da mi tu onda stavimo tačku na priču o derbiju.
A posle tačke ide veliko slovo. Mogli bismo da velikim slovom počnemo neki novi, bolji život. Onako... "iz keca u dvojku", što bi rekli kladioničari, ako im je mrsko da poslušaju reči patrijarha. Jer, ovako više ne ide. Prosto, neće nas biti ako budemo i dalje ovakvi.
IZVOR |
PODELI
