Kada ste poslednji put stali da pomognete čoveku koji leži u bari? Znate li kako uopšte da pomognete tim ljudima? I znate li kako su tužne životne priče možda baš vaših komšija?
O tome da je alkoholizam opaka bolest zavisnosti mnogo se priča, a još više stranica je ispisano.
S druge strane, o drugoj vrsti bolesti svojstvenoj 21. veku, otuđenju, izbegavamo da govorimo. Valjda je problem pogledati se u ogledalo.
Extra Cafe vam predstavlja divnu priču Beograđanina Milana Cvijića, koja govori upravo o ove dve bolesti. Prvoj, koja je svoju “žrtvu” skoro potpuno obuzela, i drugoj, od koje, srećom, ne boluju baš svi.
Priču Milana Cvijića, objavljenu na društvenoj mreži Fejsbuk, prenosimo u celosti.
“Vraćajući se kući sinoć, iz kola sam primetio da pored mog parkinga, nasred šetališta, leži čovek. Parkirao sam auto i prišao da vidim da li je dobro, da bih zatekao “mortus” pijanog muškarca u srednjim četrdesetim godinama, koji leži na hladnoći u bari i valja se i mumla nešto nerazgovetno. Ležao je tu, a ljudi koji su ga ugledali već iz daleka su ga zaobilazili. Ja sam bio jedini koji je prišao.
Prišao sam mu sa namerom da mu pomognem da ustane i pitam ga je l’ može sam da dođe do kuće, a desilo se to da sam ga pridigao i pomogao mu da sedne, a on se srušio nazad u baru. Kada sam primetio da je đavo odneo šalu, uzeo sam svoje stvari iz parkiranog automobila, stao pored njega i okrenuo policiju da ih pitam šta da radim, jer čovek nije imao nikakav dokument, telefon ili bilo šta drugo kod sebe. Policajci su mi rekli: “Mi nismo nadležni za to i nemamo šta da radimo sa njim, bolje pozovite hitnu pomoć”. (poziv upućen u 21:51 časova)
Naravno, kao i svaki normalan čovek, još 2 minuta sam pokušavao da ga nagovorim da ustane, što je on, budući da je mrtav pijan, odbijao da uradi, onda sam se okrenuo i otišao gajbi, da se niti jednom nisam okrenuo za sobom.
Jesam k***c. Naravno da se to nije desilo, jer sam debil. Kako se moj parking nalazi odmah pored doma zdravlja, prvo sam 5 minuta nagovarao čoveka da ustane, onda sam ga podigao i rekao mu da me zagrli preko ramena. Onako mokar i prljav se pribio uz mene, prebacio mi ruku preko ramena, za koju sam ga ja uhvatio i počeli smo polako i mučno da prelazimo tih 250 metara do ambulante hitne pomoći koja se nalazi sa druge strane doma zdravlja. Kapiram da svako od vas poznaje barem jednu osobu koja je nesnosno naporna i blago agresivna kada se napije? Poznajete? Ok – zamislite je. Pomnožite njenu napornost sa 30. Uvaljajte je u vodu i blato. Sada ste otprilike malo ispod onoga na šta je on ličio.
Nikako nisam uspeo da ga nagovorim da hoda u kontinuitetu, već je zastajao na svakih 15 metara, grlio me, govorio mi da misli da ga zajebavam jer sam previše dobar i tapšao me po leđima. Kako smo prolazili ulicom, ljudi su počeli da nas zagledaju ali niko nije prišao da pita da li je sve ok, iako sam ga maltene nosio po ulici dok on bunca. Osim toga niti je hteo da mi kaže svoje ime niti je imao nameru da mi kaže gde živi, već me je sve vreme vukao i govorio da treba da odemo u kafanu. Obećao sam mu da će sve biti gotovo za 5 minuta u hitnoj i da posle kada se otrezni možemo u kafanu. Samo je tako pristao da ide.
Ispred same hitne, izvukao je ruku sa mog ramena i pao direktno, svom težinom licem na beton. Ja sam ga podigao, naslonio na zid i ušao u hitnu da pitam ljude da mi pomognu, da probaju da mu daju nešto da ga otrezne, da ga stave u neki krevet, da urade bilo šta. Odgovor je bio: “Ne možemo mi tu ništa da uradimo, a ako ga primimo sada mora i policija da dođe i sve”.
Pokušao sam da im objasnim da ne poznajem čoveka, da nemam nikakav način da znam odakle je niti kako da ga odvedem kući, da su oni svi lekari i medicinski tehničari i da će se bolje snaći sa njim od mene i da mi je policija rekla da zovem njih, a oni su me na fin način iskulirali, pogledali njega otrovanog od alkohola i rekli: “Samo se ti, druže, naspavaj i sve će biti ok”. Pokušao sam još jednom da ih zamolim da mu pomognu nekako jer ja ne znam gde da ga vodim i šta da radim sa njim, ali su me maltene zamolili da napustim prostorije. (Odeljenje za hitnu pomoć, dom zdravlja u bloku 44, 22.05 časova)
Nekako sam uspeo da ga nagovorim, posle 10 minuta ubeđivanja, da mi barem kaže da ga zovu “Mačak”, da ima sina od 17 godina, i da, na svu sreću, živi u mom bloku, nekih 400 metara od mesta na kom smo se nalazili. Uz ništa manje naporan put od onog koji nas je vodio ka hitnoj, za vreme kog sam morao da mu obećavam da idemo u kafanu sutradan čim se otrezni, govorim mu da je moj prijatelj i stajem na svakih 30 metara da me on zagrli i potapše, sada ne po leđima, nego po glavi, nekako smo se dovukli blizu njegove zgrade.
Usput je uspeo da se rasplače dva puta pričajući o svom sinu, da se dva puta naljuti na mene jer sam mu rekao da ne može u kafanu već mora da spava i da stegne pesnicu i pogleda me kao da će da me udari i nekoliko puta da se nasmeje ideji da ipak sutra idemo u kafanu.
Kao da nije dovoljno odvratna situacija, jedina osoba koja je znala ko je on i iz kog je ulaza je klinac koji je drug od njegovog sedamnaestogodišnjeg sina. Kada je klinac rekao da je drug od njegovog sina i pokušao da ga zagrli sa druge strane i pomogne mi da ga odvedem do ulaza, stao je i podigao ruku na njega kao da će da ga udari. Mislio je da je klinac rekao nešto ružno za njegovog sina. Mali ga je gledao uplašeno, zvao po imenu i govorio: “Sve je ok, ja sam Bakijev drugar”.
Odveo sam ga do ulaza, zvonio na interfon i slab ženski glas je rekao da će odmah sići. On je nastavio da zvoni još deset puta, i na moju molbu da prestane i da nema potrebe za tim mi je zapretio da će da me udari. Iz lifta je izašla jedna bleda senka, mala plava žena, kojoj ovo nije bio ni prvi, a ni drugi ili treći put da joj se ovo događa. Gledala je u zemlju od sramote, zahvalila mi se i pozvala ga da uđe u ulaz i u lift, na šta je on podigao glavu, digao ruku na nju, i viknuo: “BEŽI U KUĆU” i zamahnuo da je udari. Ja sam ga uhvatio za ruku, zagrlio ga i rekao: “Hej, pa ti i ja smo prijatelji, ako nju udariš sada, mi ne idemo sutra u kafanu i nismo prijatelji”.
Nije hteo da uđe u lift i ona me je sramežljivo zamolila da ga ja odvedem, jer drugačije neće hteti da krene. Kada smo stali na nekom petom spratu i kada sam otvorio vrata lifta i rekao mu da sada mora u kuću da spava, podigao je ruku i udario me pesnicom u lice. Traljavo, slabo, bez trunke snage ili života. Ja sam mu rekao da to ne sme da radi i da smo mi prijatelji i da prijatelji ne udaraju prijatelje. U tom trenutku iz stana je izašla starica koja ga je uhvatila za glavu i ugurala u stan vičući na njega.
Gledajući u pod, plava ženica je rekla: “To mu je majka…” i onda je počela da plače. Iz stana se čulo staricino vikanje i njegovo glasno plakanje. Nema ničeg goreg nego kada odrasli ljudi plaču. Supruga me je pitala da li ga poznajem na šta sam rekao da ga vidim prvi put u životu i objasnio joj gde sam ga i kako pronašao. Počela je da plače još jače, zagrlila me i rekla: “Hvala ti, neka te Bog čuva”. Pitao sam je hoće li ona biti ok, na šta me je pogledala i rekla: “Ma hoću, samo ovo više ne može da se izdrži, ne znam šta da radim”. Sada već ni ja nisam mogao da se suzdržim od tolikog sranja, oči su mi zasuzile, zagrlio sam je, okrenuo se i ušao u lift. Plakao sam kao dete sve vreme dok sam išao do kuće. (22:32 časova)
Verovatno da na ovaj način ne može da se prenese težina cele situacije, ali verujte mi da je to jedna od traumatičnijih i odvratnijih stvari kojima sam ikada prisustvovao. Trebalo je da ga 2 minuta nagovaram da ustane, okrenem se i odem kući. Ali ne mogu. Valjda su me tako oni moji ludi otac i majka vaspitali.
Alkoholizam je odvratna stvar, ali najmanji je problem to što će neko da crkne od ciroze jetre, pogine u saobraćaju ili slomi vrat padajući niz stepenice, dok se otrovan od alkohola tetura po mraku. Problem je što će za njim neko patiti ili bez njega ostati gladan, a to je moglo da se izbegne. Problem je što će u saobraćaju ubiti nekoga, a to je moglo da se izbegne.
Problem je što će neka druga mala plava žena plakati i spuštati glavu u strahu da je ne udari, i što će neki drugi sedamnaestogodišnji klinac gledati u zemlju jer mu prijatelji viđaju kako negovog mrtvog pijanog oca stranci dovode kući i to što će još neka starica od 70 godina umesto da gleda tursku seriju i zaspi u 9 uveče, plačući vrištati na svog pijanog četrdesetikusurgodišnjeg sina i govoriti mu da ga treba smestiti u ludnicu. I sve bi to bilo ok da neko može da se sklupča i crkne sam za sebe bez posledica po okolinu, ali ne može. Niko ne sme dozvoliti sebi da upropasti sve oko sebe, jer na to nema pravo.
Nema ničeg tužnijeg nego kada odrasli ljudi plaču”
Mislite o ovome.
IZVOR |
PODELI
