Medal of Honor: Warfighter drži jako drugo mesto na tabeli stupidnosti imena i prezimena. Šije ga samo Crytekov Warface, free2play pucačina namenjena azijskom tržištu. Mrtvilo i stupor na idejnom planu moralo je da metastazira i na površinu glupe face hiljadite hodnik-pucačine u poslednjoj deceniji. Warfighter, lol.

MoH: Warfighter je direktni nastavak pretprošlogodišnjeg reboota franšize, u kojem smo pratili Tier 1 Delta force tim u misijama čišćenja terena u avganistanskim planinama. Ulog je sada podignut na viši nivo, jer je teror zakucao na vrata slobodnog sveta. U igri ćete prošpartati planetom, posetiti Filipine, Somaliju, Bosnu i druge zemlje dovoljno nesrećne da privuku oko NATO, boreći se protiv snaga militanog islamskog klerika, koga ćete u finalnoj misiji dokrajčiti desantom na utvrđenu vilu duboko u teritoriji Pakistana. Bin Laden je, očito, postao inspiracija gejm developerima.

Time dolazimo do suštine problema sa Medaljom časti. Ono što MoH nije imao niti je dobio, a što Call of Duty igre imaju na šlepere, jeste šmek dobijen planskim preterivanjem. CoD igre standardno imaju globalno-apokaliptički zaplet koji je suviše neverovatan da bi bio ozbiljno shvaćen, a kao kontrast tome, poslednja dva Medal of Honora sebe i svoju priču doživljavaju na maksimalno seriozan način, čime kidaju koprenu koja pokriva pozadinu borbe za interese NATO-a. I u poslednjih pet CoD igara borili ste se za interese Amerike i zapadnog sveta, ali ta borba nervira samo u Medal of Honoru, prvenstveno zato što nije predstavljena kao miks Toma Klensija i „Rata svetova”, već kao oživljeni dokumentarac. U novom Medal of Honoru ovaj problem je augmentovan prikazom porodičnih problema jednog od Delta operativaca, čijoj je ženi konačno pukao film od praznih obećanja... EA nikako da razvije sposobnost hodanja po finoj liniji između patetike i kula.

Koncept i kvalitet single player misija veoma variraju, naročito težinski. Posle nekoliko normalnih, on-foot misija koje se mogu kompletirati udarcima nosa po tastaturi, dočekaće vas koska u obliku vremenski ograničenog snajpovanja, u okviru kojeg morate da pokokate RPG fundamentaliste po krovovima pre nego što raketom obore izviđački helikopter. Izračunavanje preticanja i distance u uslovima problematične detekcije pogotka pravo je mučenje, posebno zato što za finalni pogodak imate sekund-dva – ako podbacite, celu sekvencu valja ponovo odigrati.

Koncept rigidnog hodnika bez odstupanja od utabane staze je manje-više klasičan (klasično zamoran), kao i samogenerišući protivnici, čiju ćelijsku deobu možete sprečiti samo ako konstantno idete napred. Najkvalitetniji deo igre su, paradoksalno, vozačke deonice, u kojima se nalazite za volanom automobila. Ono što su u sličnim igrama (CoD) puki fileri koji povezuju nivoe ili deonice u okviru nivoa, ovde su kompletni nivoi za koje važe posebna mehanička pravila. Jedan sa polovine kampanje, u kojem izigravate Pakmena bežeći od progonitelja i parkirajući se u praznim dvorištima, posebno je dobar, ali sam po sebi je nedovoljan za formiranje drugačijeg utiska o kampanji.

Prethodni Medal of Honor bio je satrap koji se sastojao od dva različita 3D enginea – Unreal 3 je pokretao single player, dok je Frostbite 2 bio zadužen za multiplayer. Sada je sve objedinjeno u Frostbiteu 2, ali to nipošto ne znači da igra, makar približno, dostiže vizuelne domete Battlefielda 3. MoH: Warfigher izgleda suštinski isto kao konzolne verzije, bez dodatnih optimizacija, koje su PC verziju Battlefielda 3 učinile znatno lepšom. Tačno se vidi da je studio Danger Close ovo radio sam, i da EA Dice nije neposredno upleo prste u dizajn.

Single player je kesa, ali šta je sa multiplayerom? Na tom polju stvari stoje nešto bolje, prvenstveno zbog nekoliko novih ideja koje osvežavaju koncept pucanja u društvu. Pre svega, svog multiplayer avatara birate iz nekoliko nacionalnih kategorija (najvažnije NATO zemlje + Rusi), od kojih zavise neke nijanse na polju borbenih karakteristika na terenu i mogućnosti podešavanja oružja i opreme koje otključavate levelovanjem. Dalje, uveden je i koncept uparivanja u mečevima: basicaly, vi i random igrač postajete dvočlani tim i, između ostalog, jedan drugom služite kao spawn tačka u slučaju pogibije. Autori kažu da su inspiraciju za ovo dobili konsultovanjem sa Tier 1 veteranima, što možda i nije patka s obzirom na nedavni skandal zbog kojeg je kompletan Navy SEAL tim 6 kažnjen opomenom i smanjenjem plate (neovlašćeno odavanje informacija).

Medal of Honor: Warfighter treba shvatiti kao naslov za privremenu upotrebu, koji je tu samo zato što Dice odbija da svake godine izbacuje novu Battlefield igru koja bi parirala sezonskom Call of Duty naslovu.