Ubisoft je prošle godine proširio Tom Clancy brend sa relativno dobrom avio-arkadom nazvanom H.A.W.X. koja je pored svega bila i multiplatform igra. Nastavak je nedavno stigao bez probijanja zvučnog zida, tih i nevidljiv kao da se stidi i pokušava da zaobiđe kritike. Na moju žalost, nije uspeo u tome.

H.A.W.X. 2 i dalje nudi priču visokotehnološkog rata velikih sila, špijunaže, pobunjenika, nuklearnih bombi i nevinih žrtava. Kroz dvadeset misija ili dva popodneva koliko je potrebno da se igra završi bićete u ulozi američkog, britanskog i ruskog pilota, skupljajući priču u komadima iz različitih uglova. Igrač je nešto veći deo priče ovaj put, zahvaljujući misijama u kojima ne kontrolišete borbeni avion. U nekoliko navrata bićete u prilici da upravljate bespilotnom letelicom iznad određene zone radi špijunaže, prisluškivanja poziva, postavljanja IR tragača pa i bombi. Ovi delovi su vrlo prosti i rešavaju se po „point & click“ šemi dok skrolujete satelitski snimak. Poletanje i sletanje na aerodrom ili nosač aviona kao i dopunjavanje goriva u vazduhu su takođe novine koje su dobro realizovane za arkadni stil igre – proste ali dovoljno zabavne. Precizno bombardovanje, nalik na ono sa bespilotnim letelicama je moguće i iz borbenih aviona tokom određenih misija.

Pre početka svake misije biće vam predstavljen i dat avion sa paketom oružja. Ne postoji mogućnost izbora, naterani ste da igrate sa onim što dobijete. Izuzev misija sa bespilotnim letelicama velika količina sadržaja je reciklirana, sa istim ili sličnim ciljevima. Pokrivanje i pratnja kopnenih, vazdušnih i pomorskih jedinica velikih i malih razmera čini većinu igre. Klasika kao navigacija u uskom kanjonu je neizbežna, a sam kraj je vrlo loša kopija kraja iz igre Ace Combat 6.

Početak igre je sasvim pristojan, ali postaje sve gore kako budete odmicali. Kontrola aviona je ista kao u prethodnom delu, „assistance off“ režim je i dalje prisutan, ali nije i neophodan. Kamera za „assistance on“ režim se može promeniti isključivo iz menija za pauzu i to u pogled iz prvog / trećeg lica ili kabine. U „off“ režimu, kamera je iz dalekog trećeg lica i fokusira cilj misije ili protivnika, a vi po celom ekranu manevrišete avionom koji je u ovom režimu okretniji i samim tim bolji u borbi (u dva podrežima – normal ili expert). ERS virtuelna navigacija postoji samo kao (nepotrebna) pomoć za sletanje ili dopunu goriva, ali ne i radi kalkulacije putanje kako bi izbegli raketu ili došli protivniku s leđa.

U kasnijim misijama sa više protivnika veliki problem predstavljaće sporo zaključavanje na mete, ali je mnogo gora činjenica da protivnici imaju možda i neograničen broj protivraketne odbrane pa je jedini način da ih mitraljezom skinete sa neba što nije nimalo zabavno. Svi protivnici imaju žarku želju da napadnu i jure samo vas, a kad vas stignu, sledi nekoliko minuta bezumnog okretanja aviona na malom prostoru kako bi preživeli i nada da ćete nekog pogoditi mitraljezom. Ne možete „pobeći“ od njih jer će se vrlo brzo zalepiti za vaš avion kao muve i održavati razdaljinu od 400-800 metara. Rakete se na toj razdaljini ne mogu ispaliti pa vam samo stall-ovanje aviona (manevrisanje pri napadnom uglu preko kritičnog) uz dosta sreće može pomoći da se dovoljno brzo i u dobrom smeru okrenete kako bi pogodili avion mitraljezom. Ovo će se često događati, može potrajati dugo i nije zabavno, frustrirajuće je, nervira, uništava doživljaj. AI podrška ne pomaže mnogo niti postiže sama od sebe bilo kakve rezultate, zaboravite na njih. Laserski snopovi smrti iz orbite, beskorisna AI pratnja koja vrišti „NUCLEAR MISSILE LAUNCH!!!!!!“ kao tipičan ushićeni Halo 3 multiplayer igrač i oko dvadeset tih nuklearnih projektila koji „eksplodiraju“ kao probušeni vazdušni balon kada ih pogodite su takođe zapanjujuće scene, pogotovo kada se nađu u jednoj misiji sve odjednom kao konačan šamar igraču.

Osim čudne kampanje postoji i arcade odeljak u kome možete odigrati ponovo iste misije ali sa posebnim zahtevom ili ograničenjem. Neke od otežavajućih okolnosti mogu biti u obliku manjeg dometa elektronskog ometanja, korišćenje isključivo assisstance off moda, određenog tipa oružja i drugo. U free flight odeljku je moguće bezbedno leteti po lokacijama kao što je Škotska, Kamčatka, Tokio, Kejptaun i druge. Ako vam nije bilo dosta borbe postoji i survival odeljak u kome protivnici napadaju u talasima.

Pilotski profil i dalje napreduje kroz XP poene, tj. nivoe koje skupljate tokom misija. XP žetoni koji se povremeno dobiju mogu da se zamene za unapređenje osnovne mehanike igre i otključavanje aviona koje možete koristiti u multiplayer, survival ili free flight modu. Unapređenja su podeljena u 5 grana sa po 14 opcija kao npr. 10% brže zaključavanje na protivnike, jači efekat raketa, nuliranje protivraketnih mera i drugo. Avioni imaju i svoju XP skalu preko koje se otključavaju dodatni bonusi specifični za avion. Velika je šteta i promašaj što u kampanju nije ubačen ovaj sistem i što se ne mogu slobodno birati avioni. Online deo igre se odvija kao kooperativan ili versus multiplayer. Za ovaj režim važe svi pomenuti „RPG“ elementi preko kojih se razlikuju igrači.

Grafički nema posebnog napretka. Modeli aviona su dobri i popravljene su neke greške autentičnosti koje je prethodni deo imao. Teren je i dalje sastavljen preko GeoEye-ovih satelita, kvalitet je sjajan sa visine, dok je u suštini loš kada se spustite vrlo nisko, a sada imate razlog da tako nešto i uradite pošto je dozvoljeno sletanje na aerodrom tokom misija. CGI video sekvence pri učitavanju misija su dovoljno dobre da prenesu priču, često su samo satelitski snimci sa puno blještavih informacija u kojima se jednom prilikom pominje „veliko učešće GeoEye-a u delimičnom mapiranju zone“ kao da je jednoj velesili potrebna „delimična“ slika komercijalne satelitske kompanije. Usna sinhronizacija je i dalje užasna pa je bolje da gledate u neku drugu tačku na ekranu dok vam general predaje lekciju. Zvuk je uglavnom recikliran iz prethodne igre i drugih Ubisoftovih igara, solidan ali ne i izvanredan.

Ubisoft je nastavio sa svojom tradicijom uništavanja tradicije. Tom Clancy brend je pod njihovom kontrolom i više nema težinu kao nekada. Mnogi su iz najsvežije Tom Clancy's Splinter Cell: Conviction igre izbacili i Splinter Cell osim Toma Clancya ostavljajući Ubisoftu čudo zvano „Conviction“, a ja bih za ovu igru sada ostavio samo broj „2“. Topla preporuka je prva H.A.W.X. igra, a ovu preskočite. Jedino opravdanje za kupovinu „2“ je nešto više razrađen multiplayer, ako vas zanima taj aspekt igre.